Данас, 09.09.2010
Реаговање поводом текста „Једноумље куца на наша врата“ (Данас, 7. септембар 2010).
Српска напредна странка није ничија монета за поткусуривање. Посебно не ДС-а у односу са малим уцењивачима.
Политичка, или прецизније, политиколошка аналитика је, на несрећу многих који пледирају да се њоме баве, и то јавно, веома захтевна мисаона акција и претпоставља позамашан политиколошко-социолошко-историјско-културолошки сазнајни фундус аналитичара, а ако дотични мисли да у озбиљном дневном листу утиче на политичко јавно мњење, које добрим делом јесу његови читаоци.
Дакле, др Симо Вуковић се прихватио једног тешког посла, што је за сваку похвалу, али су домашаји те анализе, али пре свега полазне мотивационе тачке, веома проблематичне. Ако је главни мотив др Вуковића био да превентивно делује и упозори јавно мњење на могућност формирања једне „велике, стабилне и надасве коалиције која треба да нас реши малих уцењивача и ухвати се у коштац са великим државним питањима“, где је, наравно, проблематично што се као једна од глава те мисаоно пројектоване двоглаве аждаје стабилности, појављује Српска напредна странка, онда је јасно да се ради о крајње једноставном политиканском задатку: Одбранити своје мале страначке прћије које представљају праве политичке, духовне и статусне азиле за кадровике који управљајући значајним државним ресурсима и системима, а захваљујући свом „политичком потенцијалу“ шавова за пачворк владе, држе већину грађана Србије као таоце. И наравно, пустити поново у етар и по могућству спиновати (аматерски, аматерски, ц,ц,ц) застрашујућу причу о коалицији Српске напредне странке и Демократске странке. Као да је то највеће зло које се може Србији догодити. Мислим, посебно после плуралистичких савршенстава које је произвела коалиција ДС-а са не зна се колико странака за које је прелажење цензуса недостижан подухват, али наравно и са социјалистима, као идеолошки деценијским непријатељем и праизвором свих пост фестум демократа леве провинијенције.
Заиста је невероватно да господин Вуковић пренебрегава чињеницу да је тај, за њега недостојни политички идеал стабилности једног друштва, идеал коме теже сва друштва, а посебно његови оубличени оквири регулисаног живота, тј. државе. Тако је и у теорији, којој год да се обратите, а тако је и у пракси, у којој, истина, преовлађују тежње најкрхкијих делова државе - режима, да опстану што дуже. Посебно је занимљиво да је управо „идеолошко помирење“ и покушај обнављања сарадње у разликама, којих, успут буди речено, и нема, које је претходило формирању ДС - СПС коалиције плус све остале учеснице фрагментираног политичког живота Србије, требало да доведе до тог баука стабилности.
На жалост свих грађана Србије, ни од идеала, а ни од Вуковићевог баука стабилности - нема ништа. Ич, да употребим турцизам, кад већ и др Вуковић ничим изазван користи израз „ферман“ за измишљање порука и инструкција које стижу из Брисела (сиц!).
Др Вуковић уз све то каже и једну истину - тачно је да ниједна од две поменуте гигант странке није самостално изашла на изборе. Само из различитих разлога: Демократска странка је вероватно већ и заборавила како то изгледа имати само своју изборну листу, и како изгледа слободно политички деловати, без нервозног и уцењивачког дисања за врат и шкргутања зубима малих странака. Српска напредна странка није имала прилике да овери своју самосталну снагу, јер власт, и поред потпуно делегитимисаног парламента и огромног социјалног незадовољства, спољнополитичких промашаја итд. нема намеру да расписује ванредне парламентарне изборе. Толико о једноумљу. Или белим мишевима др Вуковића.
Посебан осврт заслужује прогностички део ове анализе: Наводно, након формирања ове велике и монолитне (свашта!) коалиције, мораће да се спроведу „уставноправне реформе које ће обликовати политички систем у правцу двопартијског система са тзв. козметичком позитивном дискриминацијом мањина“! Овакву мисаону, појмовно-категоријалну и суштинску збрку одавно нисам чула. Прво, двопартијски систем тешко да може да се етаблира уставноправним реформама, јер би то значило легализацију редуковања плуралистичких принципа, и то не познају савремени политички и правни системи. Измена изборног система могла би да фаворизује велике странке на општим изборима, и то је могућност која стоји као отворена опција за договор између политичких актера. О „тзв. козметичкој позитивној дискриминацији мањина“ не може се рећи ништа до чињенице да се ради о депласираној синтагми, која је одавно замењена синтагмом „афирмативна акција“ и која се односи на све мањинске групе. Даљу анализу смисла стварно нисам у стању да обавим.
И на крају, постављам питање др Вуковићу: А шта су домети деценијске папазјаније ДС-а и свих могућих малих странака? Кога ви уопште овим текстом браните? Ваш Г17, пардон, Уједињене регионе, плурализам уопште, грађане Србије? Или упозоравате ДС да се мали неће тако лако дати?
Не брините, др Вуковићу, Српска напредна странка није ничија монета за поткусуривање. Посебно не ДС-а у односу са малим уцењивачима. А грађани ће, на крају крајева, одлучити.
Аутор: ЈАДРАНКА ЈОКСИМОВИЋ
Аутор је члан Главног одбора Српске напредне странке.
