Упркос козметичким променама које су последњих дана доживели Предлог Статута и Предлог Закона о утврђивању надлежности А.П. Војводине, пре свега са циљем скидања политичке одговорности за усвајање ових аката са дела владајуће коалиције који се до сада противио њиховом усвајању, нема никакве сумње да суштина оба ова акта и након међусобног „усаглашавања“ и „правно-техничких редакција“ остаје не само противуставна по великом броју основа, већ и дубоко штетна за све грађане Србије.
Одредбама Статута и Закона о утврђивању надлежности А.П. Војводине (који је неисправан већ у самом свом називу – надлежности покрајине су егзактно утврђене уставом, законом се могу само поверавати републичке надлежности ) се, како је то прецизно избројао Шандор Егереши, председник Скупштине АПВ, преносе више од 152 нове надлежности са Републике на Аутономну Покрајину. Шта ово у пракси значи?
Готово сви послови државне управе (чији обим није ни набројив, сви послови које обавља једна државна управа) једним потезом пера из републичке прелазе у покрајинску надлежност. Истим потезом пера (одредбама Закона о утврђивању надлежности) сви радници скоро свих републичких министарстава (сем унутрашњих послова и одбране), органа и организација престају да буду службеници Републике и постају службеници Покрајине.
Такође, веома значајно, иако је реч о поверавању надлежности, а не о изворним Уставом утврђеним надлежностима А.П. имовина органа који врше поверене послове се (чл. 7 Закона о утврђивању надлежности) трајно преноси са Републике на Аутономну Покрајину. Република дакле једним потезом пера престаје да буде власник готово све своје имовине (чија је вредност непроцењива) на територији А.П. Војводине.
Истовремено (чл. 8 став 3 ) Републици остаје обавеза да из сопствених средстава финансира све надлежности које су заједно са имовином пренете на АПВ.
По усаглашеној верзији Статута покрајини остаје и могућност самосталног (без сагласности државе Србије и њених органа) склапања међурегионалних споразума. Могућност склапања међурегионалних споразума истина није непозната у сложеним државама састављеним од федералних или конфедералних јединица, па у једном случају чак и аутономних покрајина (Каталнонија у Шпанији), али увек и само уз сагласност централне владе. Ентитети који самостално склапају међународне споразуме у правној теорији, а и у пракси, постају субјекти међународног права, а капацитет за склапање истих представља једно од основних обележја државности.
Регулишући надлежност Скупштине АП Војводине Предлог Статута (чл. 34 тачка 21) изричито предвиђа да Скупштина АП Војводине „предлаже“ мрежу судова на територији АП Војводине. Овај део Предлога Статута је у директној супротности са чл. 143. ст. 2 Устава Републике Србије који каже да је „Оснивање, организација, надлежност и састав судова уређен законом“. У нашој Републици овакав закон управо је недавно и усвојен, те је њиме између осталог уређена мрежа судова и за територију АП Војводине.
И по усаглашеним верзијама Статута и Закона о утврђивању надлежности покрајина задржава скоро сва „фолклорна“ обележја државности на којима су инсистирали предстваници аутономашких странака као што су симболи АП (дакле застава, грб и химна) на које покрајина стиче право и самостално их уређује.
Војвођанска академија наука и уметности једно је од оваквих обележја државности са великом специфичном тежином. „ВАНУ“ је у периоду пре „јогурт револуције“ представљала једну од важних трибина са којих је сипан анимозитет према Београду и један од симбола и стубова непопуларне аутономашке покрајинске бирократије коју су грађани свргнули у револту крајем осамдесетих година. Проблем међутим не задире само у питање демократског легитимитета једне овакве установе. Устав Републике Србије у члану 183, ставови 2. и 3, прецизно дефинише области које спадају у надлежност аутономних покрајина. Област науке се у наведеном члану нигде, ни посредно ни индиректно не наводи као надлежност Аутономне Покрајине. Напротив, према важећем уставном решењу (чл. 97. став 12.), област науке и технологије налази се у искључивој надлежности Републике.
По свом карактеру предложени акти су супротстављени вредностима које творе Аки Комунитер (acquis communautaire)као правни фундамент Европске уније. Државе у којима се највиши правни акти дерогирају и мењају у складу са потребама дневне политике, по правилу се показују неспособним да остваре интересе својих грађана. Поред тога што садржи низ номотехничих мањкавости предложени Статут, како се види, суштински нарушава правни поредак Републике Србије. Кршење Устава и закона ни у ком случају не може бити ни добра препорука за учлањење у Европску унију за које се политички спонзори Предлога пред грађанима и бирачима декларативно залажу. Предложени Статут противан је по својим последицама базичним вредностима (једнакост грађана, солидарност и равномерни регионални развој) на којима почива сама идеја о Европској унији. Његовим усвајањем грађани Војводине неће постати богатији, пошто ће у крајњем исходу на њих пасти бреме издржавања новоформиране покрајинске бирократије, али ће цела Србија узета заједно постати сиромашнија и политички слабија.
Посредан и дугорочан ефекат усвајања ових аката лежи и у чињеници да ће они условити постојање паралелног политичког система у коме ће дуго времена апсолутну доминацију имати они који данас управљају Покрајином, а који ће бити у правом смислу одвојен од Београда. Ово ће неминовно довести до трајне нестабилности и подела, па и још отворенијег сепаратизма. Са друге стране, позиција и ауторитет Србије биће нарушени, неразвијенији делови Србије, још више запуштени и остављени без средстава, а Србија ће тиме и постати земља у којој ни номинално не важи основни европски принцип – принцип солидарности.
