Никола Тасић: Даме и господо новинари, Економски тим Српске напредне странке обавештава јавност да је Србија пред финансијским колапсом. Од увођења репо хартија од вредности 2006. године укупно стање ових хартија никад није било ниже сем у фебруару 2009. кад су на снази били исти притисци. Од прошле конференције за штампу на којој смо причали о репо хартијама 20. маја стање ових хартија се скоро преполовило. Треба такође напоменути да су репо хартије у ствари папири којима тргују пословне банке и Народна банка Србије. Дакле, то су хартије са којима искључиво могу да тргују финансијске институције. Смањење овог стања на историјски низак ниво свакако је потврда да ни финансијске институције више немају поверења у НБ и монетарну политику. Тиме скоро 100 милијарди динара које су се у кратком року ослободили из репо хартија од вредности свакако врше притисак на домаћу валуту. Кад се питамо чему оволика депресијација и одакле динару да оволико слаби углавном добијамо образложење да су то односи понуде и тражње и наравно да је то тако, међутим нико нам не говори одакле ти шокови понуде и тражње. Ево сад видимо одакле шок и одакле толико динара. Дакле, банке су се повукле не верују више НБ и монетарној политици, повлаче динаре и мењају их за евре. Иако банке повлаче средства не би рекли да су банке узрок већ се банке понашају рационално, дакле оне више немају поверења у нашу валуту, верују да динар више не може да буде јак као што је некад био и наравно да повлаче своја средства из динара. Свако рационалан ко је запослен у банци рећи ће и посаветоваће своје менаџере да та средства повуку, јер динар нема баш неку перспективу.
Да банке немају поверења само у монетарну политику већ да губе поверење и у фискалну политику говоре нам аукције хартија од вредности трезора Министарства финансија Републике Србије. Наиме, од конференције од 20. маја када смо причали о истим овим хартијама и о истим аукцијама баш тог 20. маја кренула је серија неуспешних аукција у трезору министарства. Дакле 20. маја па 10. јуна па 15. јуна имали смо аукције на којима је било реализовано негде око половина средстава које је министарство желело да прикупи. Дакле министарство је на те три аукције покушало да прикупи 13 милијарди динара, успели су да прикупе свега 7,5 милијарди, дакле нешто изнад половине и то свакако није пријатна вест. Дакле, у држави су планирали да ће имати да потроше 13 милијарди, међутим због неповерења у њихову политику и због идеја можда неће држава бити у стању да та средства врати. Држава је успела свега да прикупи 7,5 милијарди и можда неко каже да је нама лако да се радујемо. Ето видите, Влади не иде, не могу да прикупе средства, међутим ми немамо разлога за радост већ имамо разлога за додатну бригу. Наиме, обвезнице које су издате 15. јуна доспевају, дакле министарство ће морати да врати средства 15. децембра 2011. године, дакле кроз годину и по дана и нама је готово јасно да ће тај дуг морати да враћа односно да ће о том дугу морати да се брине СНС, тако да Економски тим будно прати све потезе Владе и тренутно у ситуацији каквој јесмо ми пратимо да видимо које ће бити прво јавно добро које ће бити занемарено. Дакле, потпуно нам је јасно да смо у потпуном финансијском колапсу, да више не постоји начин да нађемо средства да задовољимо потребе.
Видели смо ових дана популарна је била нека фраза мост тајкуна и као да смо сви заборавили да поред тога што ова фраза упире прст на непристојно богате, ова фраза такође упире прст и на инфраструктуру у Србији која се распада. Ако смо дошли до тога да нам инфраструктуру и неко јавно добро задовољавају тајкуни или неко други, остаје нам питање шта је заправо функција државе, која је функција власти и шта они мисле да раде. Ми већ годинама причамо да један дан монетарне политике кошта као један нови мост. Дакле, један дан интервенције на међубанкарском девизном тржишту је сасвим довољан да се изгради нови мост, да се реконструише Газела или да изградимо парче ауто-пута. Међутим, ми већ годинама доносимо избор да динар треба бранити ако је он кренуо тамо где иде и где су неки његови природни лимити. И ако се питамо да ли би изабрали динар у односу на евро, да курс буде 100, да нас је неко питао да ли би то изабрали средином или почетком 2010. сад видимо да је то крајње небитно јел је он ту где је кренуо. Међутим да смо ту реалност схватили на почетку 2010. а не средином 2010. уштедели би преко милијарду евра и имали би вероватно не 1 већ 10 нових мостова. Стога као једно једино решење видимо изборе, нову економску политику, нову монетарну политику, нову фискалну политику и нову и одговорну власт која ће доносити одлуке свесна да ћемо делити последице заједно као и сви људи, да ћемо користите исте мостове, да ћемо користити исту валуту.
Да ли има неких питања? Хвала вам.
