Конференција за новинаре Српске напредне странкe, 23.06.2010.
Зорана Михајловић Милановић: Добар дан, добродошли. Oтварам другу редовну конференцију испред Савета за енергетику СНС, али пре него што кренемо на причу о енергетици, гасу и политици Србије, одмах на почетку, испред СНС поново говоримо о изборној крађи у Бору и уколико се до сутра не буду испитали починиоци изборне крађе у Бору, СНС ће свакако у петак поднети кривичну пријаву, против министра полиције господина Дачића.
Ви сте у позиву за ову конференцију добили да је тема - гасна политика Србије. Српска напредна странка је веома забринута за стање, пре свега, у јавном предузећу „Србијагас“ и због свега што се дешава у том предузећу. Чујем и последње најаве везане за повећање цене гаса, па имамо три питања за премијера и министра енергетике. Прво питање је да ли је управо неефикасност јавног предузећа „Србијагас“ основни разлог зашто у ствари имамо поновно тражење раста цене гаса? Да ли нам треба посредник у набавци гаса, уколико „Србијагас“ сноси све трошкове од момента када преузме гас и то чак на украјинској граници, а не на мађарској граници код Хоргоша, и треће питање које постављамо данас је - како се то врши гасификација у Србији, зашто „Србијагас“ губи тендере у процесу гасификације и ко добија уопште те тендере? Објаснићемо зашто постављамо ова питања. Дакле, наш енергетски биланс данас врло јасно каже да је посао са гасом врло исплатив, да ће у наредних пет година потрошња гаса да порасте за преко 200%, што није мало, да са друге стране имамо стални раст увоза гаса и пад, нормално, наше домаће производње. То већ знамо, ми смо једна сиромашна земља што се тиче гаса, према томе - једно јавно предузеће, државно предузеће као што је „Србијагас“, свакако не треба да буде у губитку и не сме да буде у губитку, али је оно 2009. годину завршило са 110 милиона губитка, данас има потраживања, судске спорове итд., у износу од 44 милијарде динара, то је отприлике око 440 милиона евра! Дакле, лоша пословна политика, лоше пословне одлуке које се доносе у „Србијагасу“ директно утичу на то. Цене гаса су прошле године биле у Србији највише у региону, наше плате су, да подсетим, биле најниже у региону. Данас се поново тражи поскупљење, односно раст цене гаса, а да са друге стране имамо милионе евра који, уствари одлазе, тако што се припајају предузећу које нема основ, никакве везе са основном делатношћу „Србијагаса“. „Србијагас“ је лошим пословним одлукама припојио „МСК Кикинду“, „Азотару“, то су све велики потрошачи гаса, „Информатику“, „Осигурање“... и ми данас имамо ситуацију да се јавно предузеће основано да се бави управљањем гасним системом, транспортом, трговином гаса, данас бави свим другим, а не својом основном делатношћу. Тачније, бави се осигурањем! Чујемо да ће можда да гаје и пилиће у међувремену, баве се информатиком, баве се производњом ђубрива, баве се производњом метанола... То није основна делатност јавног предузећа „Србијагас“ и ми постављамо питање на основу којих анализа, на основу којих студија су донете одлуке да се таква предузећа припоје јавном предузећу „Србијагас“? Одмах питамо: ако знамо да је Азотара велики потрошач гаса, ако она дневно троши готово милион метара кубних гаса, да ли је она тиме што је ушла у „Србијагас“ постала ефикаснија? Да ли троши мање гаса? Ко плаћа тај гас? Дакле, опет плаћамо сви ми, јавно, државно предузеће „Србијагас“ је практично предузеће које нашим парама плаћа гас губиташа и предузећа које лоше послују. Да подсетим да је програмом реструктурирања „Азотаре“ планиран износ од око 100 милиона евра, а најава директора „Србијагаса“ јесте да ће се у Азотару уложити негде око 40-ак милиона евра у овој години. То је отприлике колико износи и кредит ЕБРД узет за „Србијагас“, за одржавање текуће ликвидности, за изградњу складишта итд. Свим оним новцем којим је „Србијагас“ покушао да затвори или припојио предузећа, која немају везе са његовом основном делатношћу, „Србијагас“ је могао да изгради три складишта у Србији. Дакле, понављам питање - чиме се бави „Србијагас“?
Следећа ствар о којој ћу говорити је цена гаса, која је практично везана за све ово, али не само цена гаса о којој се данас говори, него и нови обрачун цене гаса. Ми смо оштро против тог новог обрачуна цене гаса. Он подразумева нову формулу у којој се наћи тзв. девизна клаузула да, уколико плате примамо у девизама, о томе ћемо да разговарамо, али та девизна клаузула, доларска клаузула која ће се наћи у предлогу, у новом обрачуну цене гаса, доводи до озбиљног проблема, а то је да ће се цене гаса повећавати, неће бити реалне, него ће се повећавати. Са друге стране држава ће покушати, наравно уредбом да реши то питање, а регулаторна Агенција за енергетику која треба да води рачуна о оправданости трошкова које прави „Србијагас“ неће ни морати да ради у тој ситуацији, јер ће имати формулу по којој ће цена гаса стално да расте. Да подсетимо „Србијагас“ је јавно, државно предузеће основано са само једним основним циљем, а то је да обезбеди довољно енергената по реалним ценама, а не да губи послове, да припаја друга предузећа, да буде у губитку и да све то потрошачи на крају сносе.
Друго питање које смо поставили је питање посредника. Ми смо већ два пута држали конференцију за новинаре и постављали питања која се тичу посредника у набавци гаса и нисмо добили још увек одговор на питање зашто је изгубљен партнерски однос у компанији која се зове „Југоросгаз“. Поставили смо у децембру прошле године то питање, поставили смо га поново у марту, добили смо информацију да је у „Србијагасу“ и да ћемо извештај добити. До дана данашњег – нисмо! Дакле, зашто је изгубљен тај партнерски однос за 4,8 милиона долара. Погледајте како изгледа тај износ у односу на 47 милиона долара колико ће „Србијагас“ рецимо данас да уложи у „Азотару“. Дакле, тиме што смо изгубили партнерски однос, Србија је изгубила много више него само партнерски однос. Не може да утиче на стратешке одлуке које се доносе у Југоросгазу, не може да учествује у гасификацији јужног дела Србије, не може да учествује у власништву над магистралним гасоводима, пре свега Ниш - Димитровград где им је преко потребан. Друго питање, због чега је и да ли може ико да објасни ко је одговоран за оно што „Србијагас“ преузима на станици која се зове Берегово од свог посредника? Ако смо већ узели посредника коме плаћамо јако много и он преко 30 милиона вера остварује профит годишње од тога што посредује у набавци гаса за Србију, па зашто смо га онда ослободили трошкова? Зар он није могао да нам допреми тај гас до Хоргоша? Онда би могли да размишљамо о томе да ли постоји нека корист за јавно предузеће „Србијагас“. Данас се гас преузима као што се и раније преузимао, дакле на Берегову, украјинско-мађарској граници, па онда даље следи транспорт кроз Мађарску који је иначе 12 пута скупљи од оног транпорта који се плаћа кроз Украјину, и онда долази у Србију.
Трећа тема коју смо данас отворили јесте гасификација. Како год то изгледало, Србија има тај национални план гасификације кроз који треба да буде уложено око 500 милона евра у гасификацију Србије, и то управо централна и јужна, источна Србија, то је онај део који није гасификован. Ми данас постављамо питање јер имамо информације да јавно предузеће „Србијагас“ губи послове у гасификацији Србије. У тринаест тендера је „Србијагас“ био онемогућен да учествује. У питању су милиони евра. Зашто се то дешава и зашто јавно предузеће „Србијагас“ као и сва остала предузећа нема могућност да учествује на тендеру. Одмах ћу вам рећи. Један од критеријума да неко учествује на тендеру, рецимо за гасификацију на 13 тендера, било је да предузеће које се појављује на тендеру треба да оствари одређени промет, одређену вредност инвестиција у претходних пет или седам година. Да вас подсетим, „Србијагас“ постоји од октобра 2005. године и не може да учествује на таквом тендеру. А онда се деси да на тендеру учествује Ниш Нафтагас, па на низ тендера тај Ниш Нафтагас да баш непотпуну документацију, па на крају 13 тендера добију две компаније. Ко прави критеријуме за те тендере? Људи из Министарства енергетике.
Дакле, то су три важне ствари! Због гасификације и тога шта се радило у процесима гасификације, у Бугарској је пала Влада на пример! Код нас се то посматра као готово нормална ствар. Због тога ми данас говоримо о трећој јако важној ствари, а то је гасификација Србије. Значи, гасификација Србије нас тек чека, биће потребно још улагања око 300 милона евра, да би се гасификовала Србија. Јавно предузеће „Србијагас“ је основано и треба да има могућност да учествује на таквим тендерима.
Изволите ако имате неких питања.
Хвала!
