Конференција за новинаре, 05.08.2010.
Проф. др Миленко Џелетовић: Даме и господо новинари, добар дан и добродошли на конференцију за новинаре Српске напредне странке. Српска нарпедна странка упозорава да је најновији талас поскупљења основних животних намирница почев од млека и млечних прерађевина, хлеба, пекарских производа, комуналија, као и најављених поскупљена електричне енергије, путарина, производа коже, обуће и одеће, даљи раст неликвидности реалног сектора српске економије, даљи пад вредности националне валуте и даље бесомучно трошење, ионако оскудних, девизних резерви, у једној бескорисној одбрани девизног курса, представља, заиста, неподношљив удар у време мандата ове владе, на ионако преполовљени животни стандард грађана од којих ће, вероватно, већи део бити гурнут у пуко сиромаштво и заиста неподношљив економско-социјални програм.
Уместо да изменом законске регулативе и одлучном борбом против мита и корупције се створи атрактиван амбијент за привлачење страних директних инвестиција које представљају основ бржег привредног раста, представљају основ раста животног стандарда грађана, Влада Србије се и даље онако раштимовано бави демагогијом и економским популизмом захваљујући којем смо дошли у једну заиста безизлазну ситуацију и која ће се и даље погоршавати ако се овако настави.
О некознистентности економске политике Владе заиста много је примера. Ми ћемо навести данас на конференцији за новинаре неке од њих. Једна од њих је свакако борба, или просто залагање министра економије и регионалног развоја демагошка и популистичка, ничим економски утемељена и заснована, за повећање плата у јавном сектору и пензија. Наравно да бисмо ми волели да дође до повећања и плата и пензија, али заиста нити постоје фискални капацитети, буџетски дефицит се продубљује и просто је невероватно из којих средстава министар Динкић мисли да обезбеди веће плате у јавном сектору и веће пензије. Наравно, да поновим још једном, да се ми залажемо за повећање плата, али када се стекну економски услови, када порасте продуктивност. Српска напредна странка поставља објективно питање – какви ће бити економски ефекти таквих мера? Постављамо питање – шта да радимо са милион незапослених људи, и у јавном и у приватном сектору? Шта да радимо са 200.000 људи који одлазе на посао, а не примају плату? Шта да радимо са 400.000 људи који примају плату до 13.000 динара? 400.000 људи до 20.000 динара? Уместо да се, вероватно у некој предизборној камапњи ово већ почиње да личи на предизборну камапњу, господин Динкић залаже за повећање плате у јавном сектору и пензије, било би боље да се та средства, ако их уопште негде и нађе, преусмере социјално најугроженијем делу становништва да преживе. Не само зарад политичких поена, већ просто и због економске логике. Признаћете да онај ко не прима плату, да онај ко прима плату 13.000 динара, да онај ко прима плату испод 20.000 динара и неку социјалну помоћ коју буде примио од државе, неће утрошити на куповину ЛЦД телевизора, на куповину најновијег модела мобилног апарата или неки увозни производ. Напротив, утрошиће на куповину основних животних намирница и то једино може допринети повећању, ако уопште и може допринети повећању искоришћености индустријских и домаћих индустријских капацитета.
Оно што је заиста интересантно јесте једна изјава министра Динкића из фебруара ове године и толико о конзистентности и једном програму који постоји у овој Влади. Наравно да не постоје, говоре и супротности министра финансија с једне стране, који се залаже за стезање каиша, министра Динкића који би мало олабавио тај каиш, министра Ђелића... Просто не знамо колико влада у једној влади, односно, колико економских политика у једној Влади Србије постоји. У фебруару министар Динкић, цитирам: „Било какво повећање плата у Србији, док земља не изађе из рецесије, значило би уништење српске економије. То нећу дозволити. Нема ништа од повећања плата у јавном сектору“. Питамо се шта се то тако радикално, осим на горе, променило у земљи Србији да министар Динкић одједном мења мишљење, долази до спознаје да би требало повећати плате у јавном сектору и пензије и да то сада неће изазвати оно уништење српске економије о којем је говорио у фебруару. Да нисмо изашли из кризе најбоље говоре и статистички подаци. Ево ја ћу вам навести, 16 индустријских сектора је у јуну бележило, на годишњем нивоу, пад привредних активности идустријске производње: прозводња хране два посто; производња машина и посторијења 16 посто; производња дувана и дуванских производа преко 12 посто... Дакле, један велики број сектора који и даље бележи пад и о изласку из кризе нема ни речи. Заправо, ако је овако добро када се изађе из крзе, онда је нама боље да останемо у кризи, јер очигледно је да економски показатељи упућују да ова влада нема капацитета да се избори са економским проблемима већине грађана Србије, нити има концепт.
Понављам, подела или повећање плата, прво немамо буџетске предиспозиције и капацитете за то. Ако господин Динкић због високог уцењивачког коалиционог капацитета и успе да то повећање плата и пензија укалкулише у буџет за 2011. годину, прво се поставља питање одакле ће накамчити та средства, или повећањем пореза или додатним задуживањем. И друго, само ће повећати буџетски дефицит и дефицит трговинског биланса, јер, признаћете да у јавном сектору има плата и од 50 и од 60 и од 80 хиљада и да је њима економски дозвољено да купе робу увозног карактера. Много је боље и много хуманије од једне социјално одговорне владе, каквом она себе представља, да се социјално најугроженијим категоријама обезбеде средства.
Но, да та влада, актуелна, и не размишља о томе најбоље сведочи оно о чему смо више пута говорили. Ево и овог пута захтевамо нека се врати, ако су већ замрзнуте плате у јавном сектору, нека се замрзну на ниво од 01.01.2010. године, када су министри, када су директор ЈАТ-а, директор Агенције за приватизацију, када је гувернер себи вратио плату на време од пре кризе. Подсећам вас само повећање гувернерове плате износи онолико колико 800.000 пензионера, који примају 13.500 динара, треба да приме 18 пензија за једно месечно повећање гувернерове плате. Директор Агенције за приватизацију, која је тако успешно проћердала све оно што су генерације пре њих стварале, и којој опет сада новим Изменама и допунама закона о подели бесплатих акција, враћено на управљање оно што још увек нису проћердали, има рецимо 350.000 хиљада плату. Да ли је то социјално и економски одговорно у односу на оне које сам помињао, који не раде, који не примају плату, а иду на посао, или имају нешто што се пре може назвати социјалном помоћи, него озбиљним месечним примањима којима могу да обезбеде егзистенцију себи и својој породици.
Има ли питања?
Ево допунио бих само, ако нема питања, информацијом, видели сте и сами резултате анкете Уније послодаваца Србије, где смо заједно са Албанијом, сврстани на само дно европске лествице земаља о року наплате потраживања. Ова држава ниједним својим законским или подзаконским актом, чак не следећи ни земље тржишне економије које су то одмах по избијању кризе уредиле, постоје неке директиве Европске уније и Европске комисије, ништа нисмо урадили у погледу скраћивања рокова потраживања и бржих наплата како би тај, заиста, један нарастајући тренд неликвидности, раста неликвидности реалног сектора, довели на разумну меру и омогућили да привреда нормално функционише.
Да ли има питања? Нема. Захваљујем се.
