Konferencija za novinare, 03.08.2010.
Zorana Mihajlović Milanović: Dobar dan i dobrodošli na redovnu konferenciju Srpske napredne stranke vezane za energetiku. Moje ime je Zorana Mihajlović Milanović i u ime Srpske napredne stranke vam se obraćam današnjom temom koja se odnosi na poziv Vladi za moratorijum na odluke ministra energetike, a mi danas to još jedanput još jače govorimo. Mi tražimo ostavku ministra energetike zbog svega onoga što se dešavalo u toku prethodne dve godine u njegovom radu. Obrazložićemo, naravno, zašto tražimo njegovu ostavku.
Već dve godine Srpska napredna stranka upozorava na probleme u energetskom sektoru i danas upozoravamo, ali dodatno ovu ostavku tražimo zbog toga što je potpuno jasno da nema nikakve strategije, nikakvih planova, nikakvih programa na osnovu kojih se neki poslovi pokušavaju voditi u srpskom energetskom sektoru. Zbog toga mi, na mesec dana od grejne sezone, danas možemo da konstatujemo da nije ništa bolja priprema našeg energetskog sektora za grejnu sezonu nego što je bila prošla i pretprošla, a podsetiću vas, pola Srbije se smrzavalo prošle godine zbog toga što nije bilo dogovora vezanog za mazut, zbog toga što nije bilo dovoljno gasa, zato što nije bilo dovoljno struje.
Druga tema koju ćemo, takođe, otvoriti jeste svakako strateško okretanje srpskog energetskog sektora, pod vođstvom ministra Škundrića ka uvozu energije. Da podsetimo da je danas već energetska uvozna zavisnost Srbije preko 40 procenata. To nijednom strategijom nije predviđeno, planirano je da bude 35. Sa poslovima koji se sada zaključuju, o kojima se govori, raznim protokolima, sporazumima, ugovorima koji se zaključuju, Srbija će biti za sedam do deset godina uvozno zavisna preko 52 procenta. Dakle, da li srpski energetski sektor treba da bude uvozno zavistan? Srpska napredna stranka kaže – ne, ima dovoljno energetskih potencijala da ne budemo energetski zavisni i da smanjimo energetsku zavisnost. Zbog čega se sklapaju ugovori i zbog čega se prave poslovi praktično trgovačkom lobiju, a zbog čega se ne gradi unutar Srbije i zbog čega građani Srbije imaju visoke cene energenata, visoke cene električne energije, visoke cene gasa, previsoke cene derivata, nekvalitetnih derivata. Dakle, šta je strategija? Ministar nema strategiju, pod jedan. Pod dva, očito je da ne zna šta ja potrebno srpskom energetskom sektoru, a njemu je potrebna energija i to po realnim održivim cenama, a ne po cenama koje mi imamo. Dakle, dovoljan je podatak da 50 procenata srpskog kućnog budžeta odlazi da bi se zadovoljile potrebe, odnosno troškovi energije. Samo da vam kažem, toga nema nigde u svetu. Velika Britanija trošak kućnog budžeta je 25 posto, u Španiji je 18, u Americi je između 18 i 20... Dakle, nema zemlje u kojoj građani Srbije 50 procenata svog budžeta daju za troškove energenata. Zamislite kolike su plate tamo, a kolike ovde, pored toga što su cene energenata previsoke. Ta priča da je cena električne energije niska, da je to najniža cena u regionu, možemo da se složimo pod uslovom da je Elektroprivreda Srbije profitabilna, efikasna, da u Elektroprivredi Srbije gubitak ne čini 40 procenata njenog kapitala, da se ne zapošljavaju ljudi na način na koji se zapošljavaju u Elektroprivredi Srbije. Tako se nekada zapošljavalo do 2000. godine, tako su vođeni poslovi, znači od strane Socijalističke partije Srbije do 2000. godine. Danas imamo istu situaciju. Pripajaju se u Srbijagasu preduzeća koja nemaju nikakve veze sa tom delatnošću, dolaze novi ljudi u Srbijagas, troše se milioni evra da bi se ta neefikasna, potpuno uništena preduzeća ponovo podigla, a neće se podići. To neko plaća. Dakle, to opterećuje metar kubni gasa. Ono što se dešava u EPS-u opterećuje kilovat čas energije. Ono što se dešava u Rafineriji Pančevo, zbog toga što modernizacija ne ide po planu opterećuje cenu derivata. Zašto bi Srbija i zašto bi građani Srbije plaćali iz svog džepa modernizaciju Rafinerije Pančevo? A oni to rade, kroz visoku cenu rafinerijske prerade koja je dozvoljena strateškom partneru dodatno. Dakle kroz visoke cene derivata, građani Srbije plaćaju modernizaciju pančevačke rafinerije. I to je strašno, jer osam godina su prvo plaćali sistemsku korupciju Naftne industrije Srbije i potrošene su milijarde evra, a poslednje dve godine 15 puta je promenjena cena naftnih derivata. Cene derivata su najviše u regionu i među najvišim u regionu, a to plaćamo svi mi od plata koje su izuzetno niske.
Javna preduzeća koja su pod patronatom Ministarstva energetike, odnosno ministra energetike, su u ozbiljnom problemu. „Srbijagas“ je u gubicima, prošlu godinu završio sa 110 miliona evra gubitaka, danas pokušava da ulaže milione evra u neefikasna preduzeća koja nemaju veze sa gasom, kao što sam rekla. I zbog toga ćemo mi imati sledeće godine Javno preduzeće „Srbijagas“ pred bankrotom. Uporedo, ministar energetike pomaže, raznim zakonima, da drugo preduzeće, koje je direktan konkurent javnom, državnom preduzeću, dakle, da drugo preduzeće „Jugorusgas“ praktično preuzima sve one poslove koje treba da radi državno preduzeće. Dakle, to nema ni u jednoj državi, to ima samo kod nas. Zbog svega toga, zbog problema, dakle, u naftnom sektoru, u gasnom sektoru, gubitaka, koji postoje i u jednom i u drugom, neobičnih poslovnih aranžmana, poput energetskog sporazuma sa Italijom, gde je ministar potpisao sporazum kojim Srbija nema energiju, daje potencijale, a pored potencijala daje i buduću proizvedenu električnu energiju i omogućava malim firmama i energetsko-tajkunskim firmama iz Srbije da zarađuju najmanje 500 miliona evra godišnje. Pa zatim aranžmani sa Kinom, gde nas uveravaju da su u pitanju aranžmani u kojima će kredit biti dat pod povoljnijim uslovima. Nema ljubavi, treba da zaboravimo tu priču. Dakle, tako se zaista poslovalo do 2000. godine. U energetskom sektoru nema ljubavi, postoje samo interesi. Dakle, kineski partner je uvek dobrodošao i svi oni koji žele da ulažu u energetski sektor, Srpska napredna stranka smatra da su vrlo dobrodošli, ali postoje pravila i postoje kriterijumi. Kredit koji će se eventualno dobiti od kineskog partnera biće po komercijalnim uslovima. I sve ono, na kraju krajeva, što se dešavalo i sa ruskim partnerima je po komercijalnim uslovima. Niko nama ne čini uslugu, nego mi treba da znamo kakav je naš plan i program, kakvi su nam kriterijumi. Ministar energetike je pokazao da toga nema.
Ono čime bismo zaključili sve ovo jeste treći problem koji mi izdvajamo, a to je širenje birokratije i administracije ministarstva i svega onoga što ministarstvo planira. Dakle, oni su dali predlog za osnivanje Agencije za rudarstvo, potom Fonda za rudarstvo, pa potom Agencije za biomasu, dakle, ne agencije za obnovljivi izvor energije, što bi možda mogli da razumemo, nego Agencije za biomasu. Zašto unutar toga ne postoji i deo koji će se baviti recimo lokacijama za male hidroelektrane? Odgovor je vrlo jasan. Dogovori koje vodi ministar energetike vode se u četiri oka. Dakle, lokacije za male hidroelektrane ili za retar daju se direktnim putem, zato ih i nema u nekoj budućoj Agenciji za biomasu. Pa zatim, Fond energetske efikasnosti i na kraju, Energetski institut za strateška planiranja. Ako je to tako i ako to sve treba da se formira, da se zaposle neki novi ljudi, da se uzme posao od ministarstva, onda hajde da ukinemo ministarstvo. Dakle, mnogo se novca potrošilo, mnogo se novca troši, po sadašnjem budžetu oko dve i po milijarde će dobiti Ministarstvo energetike, mnogo se putovalo, Kuba, Brazil, Egipat, Kongo, Španija, Rusija i tako dalje. Šta je rezultat? Na osnovu kojih planova i na osnovu kojih kriterijuma i šta smo mi kao država Srbija dobili od toga? Dobili smo najviše cene. Dobili smo nijedan izgrađeni objekat. Dobili smo ozbiljne probleme u energetskom sektoru Srbije.
Ovo malo skraćujem, a sada sam tu da odgovorim na svako pitanje vezano za ovo o čemu smo danas govorili.
Novinar: Ja imam jedno pitanje, mislim nije u vezi sa ovim što ste pričali, ali je vezano za temu. Kakve su po vašem mišljenju šanse da Srbija ne izgubi spor koji protiv nje vodi hrvatska „Ina“?
Zorana Mihajlović Milanović: Priča između „Beopetrola“ i „Ine“ je malo duža priča. Podsetiću vas da je 2001. godine počela uopšte privatizacija „Beopetrola“ iako nisu bili rešeni odnosi između Srbije i Hrvatske u tom smislu. Čak se sedam naftnih kompanija javilo tada da učestvuje u toj privatizaciji, pa je ta privatizacija bila stopirana tada. Godine 2002. su se na najvišem nivou, dakle Srbije i Hrvatske, dogovorile dve države da naprave bilateralni sporazum i tako je trebalo da bude, stalo se sa zahtevima „Ine“ vezano za vlasničku strukturu i tako dalje i dogovor je bio da se napravi bilateralni sporazum. Do dana današnjeg, radi se o 2010. godini, tog bilateralnog sporazuma nema i logičan bi bilo sled da će „Ina“ da zatraži ono što ona smatra da je njeno. To nisu samo pumpe, naravno, ona traži određenu odštetu, ali način da se to reši jeste razgovor. Takve se stvari ne rešavaju sudskim sporovima, tu pre svega, treba da sledi razgovor između dve države zato što postoji određeni udeo NIS-a u Janafu, količina nafte korišćena 1991. godine u Janafu, postoje i odnosi vezani za elektroenergetski sektor i tako dalje. Ukoliko do toga ne dođe, dakle, ukoliko ipak najviše telo u ovoj državi zajedno sa Hrvatima ne sedne za zajednički sto mi imamo ozbiljan problem da taj spor izgubimo.
Izvolite.
Novinar: Koliko je realan taj zahtev za odštetu?
Zorana Mihajlović Milanović: Mislim, mi smo već dve godine zaista upozoravali, pre svega, Vladu Srbije na probleme koji nas čekaju. Energetski sektor je jedini sektor koji može da pokrene državu. Mi više ništa drugo nemamo. Otprilike, sve je prodato i dosta ruinirano. Jedino što može da pokrene privredu, znači da pokrene građevinsku operativu, da počnu ljudi da se zapošljavaju, jeste energetski sektor Srbije. Ukoliko se ovako bahato ponašamo prema njemu nećemo imati ni to. Dakle, primer sa Slovačkom, da se sa Slovacima pravi dogovor oko izgradnje podzemnog skladišta gasa, novog podzemnog skladišta gasa, inače nove investicije za koju je potrebno najviše vremena da se isplati, po sistemu – ključ u ruke, je najveća šteta koju neko može da nanese sopstvenoj državi. To znači, neće se angažovati naša domaća operativa, neće naši građevinarci i tako dalje.
Dakle, naše je da javnost upozorimo. Naše je da kažemo da Srpska napredna stranka ima svoj plan i program i da sledeću grejnu sezonu nećemo dočekati sa ovakvim problemima. Ja vam kažem da za mesec dana ne može ništa da se reši i da ćemo mi u oktobru imati problem i na nama je da zatražimo od Vlade da razmisli o poslovnim potezima koje ministar Škundrić danas čini. A energetski sporazum sa Italijom, sa Slovacima, dogovori koji se rade, posebno što se radi sve bez kriterijuma i bez plana, to jeste problem. Da vi imate strategiju energetike u kojoj postoje nekih pet pravila, odnosno pet prioriteta, ni za jedan se ne može reći da je do 20 posto ostvaren, a kamoli više.
Ako nema više pitanja, hvala vam lepo. Hvala što ste došli. Doviđenja.
