Kao što i sami vidite, svedoci ste, ekonomska politika u Srbiji se vodi u dve ravni. Ta vidljiva ravan je zvanični budžet, a nevidljiva, ali glavna ravan je u stvari rasipanje novca uredbama Vlade Republike Srbije koje se donose gotovo svake nedelje, koje se isto tako često menjaju, kojima se troši ogroman novac koji je u visini budžetskog deficita i za koji, što je najvažnije, nemamo nijednu jedinu analizu stepena korisnosti tih investicija. Znači, uzimate od gladnih, uzimate od onih koji su izgubili posao i dajete onima koji imaju i koje uopšte ne kontrolišete kako upotrebljavaju taj novac. Prvo što želim da naglasim jeste to da jesu poželjne investicije u infrastrukturu u privredu, ali je problem u njihovoj ekonomskoj racionalnosti. To može da se izmeri na dirljiv i nepristrasan način i zbog vašeg interesovanja, jer ja ću vam podeliti na kraju konferencije materijal, i odmah ću vam reći da postoje provereni modeli kako se to može utvrditi. Šezdesetih godina gospodin Robert Meknamar koji je došao na čelo Ministarstva odbrane uveo je sistem planiranje, programiranje budžetiranje, PPB sistem po kojem se za svaki uloženi dolar iz budžeta morao dobiti povraćaj makar jednog dolara iz poreskih prihoda. Osnovna logika i osnovni zahtev ekonomije je da makar ne izgubite, da za jedan dati dolar dobijete u budžet ponovo dolar. Zatim 1964. godine je Lindo Džonson zatražio da sve federalne agencije i organi primene taj sistem, ali mi, ali ova vlast ne želi da primeni tu vrstu formule zato što bi kontrolom efikasnosti upotrebe para iz budžeta sama sebi potpisla napuštanje vlasti. Znači Vlada Republike Srbije neće da prihvati i primeni oprobani recept zato što bi morala da prizna svoju nemoć i da odstupi.
Znamo mi da bi ova Vlada za jedan ili dva mandata dala zaista sve, ali ako ja vama kažem da je jedna od uredbi kojim se podstiču strane direktne investicije takva da na jedan uloženi dinar se u budžet vraća svega 0,17 para onda vam je potpuno jasno zašto kvazi banka najveća u ovoj Vladi Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj nikome ne podnosi račune o efikasnosti subvencionisanih kredita, start ap kredita i svih ostalih ulaganja iz budžeta. Znači kad se jedno novo radno mesto stimuliše sa 2000 evra, povraćaj u budžet je 0,88 para, a kad se jedno radno mesto stimuliše sa 10.000 evra što je regulisano uredbom maločas pomenutom svega 0,17 para se vrati u budžet. Koji bi normalan građanin to radio, sem sećate se priče gospodina Galija koji je svakodnevno razmenjivao novčanicu od 100 pezeta za novčanicu od 50 svesno gubeći da ga njegovi drugovi ne bi uznemiravali i njegov je cilj bio da bude mir. A da li je cilj građana Srbije da ima Vladu koja trošeći neracionalno novac i gubeći budućnost građana Srbije da ostane na vlasti? Zašto se o tome ne govori, o razmerama rasipanja novca i ko o tome treba da govori vi i mi? Zašto o tome ćutite vi, ne znam zašto naš glas se o tome ne čuje dovoljno, izborna kampanja na televizijskim ekranima traje uveliko. Ja vas molim iz materijala koje će te dobiti i onoga što ću vam reći da zapamtite jednu stvar, nije važno utvrditi da je agencija za mala i srednja preduzeća dobijala ispravnu dokumentaciju za start ap kredite koji su finansirani iz budžeta Srbije odnosno iz džepova gladnih građana, ako je jasno da iza tih start -ap kredita nisu zapošljavani ljudi i nisu plaćani porezi i doprinosi što bi morala država da kontroliše i da ima uvid, zato što je to sve u njenim rukama.
Onaj ko ne kontroliše novac koji daje, a daje tuđ novac, novac građana, zaslužuje kaznu. On za to mora da odgovara. Namenska kontrola kredita je za Vladu najlakša stvar. Punjenje budžeta je ta namenska kontrola. Ako vi stimulišete zapošljavanje, a nemate uplaćene poreze i doprinose, jasno je da vaš novac ne ide tamo gde treba i džaba vam kasnije iznenađivanje i priča da će policija pomagati namensku kontrolu kredita, to je priča sa kojom je gospodin Mlađan Dinkić izašao posle afere sa zlupotrebom tih start-ap kredita. Građane Srbije ne interesuje procenat budžetskog deficita, kao što pacijenta kad ode kod lekara ne interesuje kojom metodom će biti operisan. Njega zanima da preživi, a lekar svoju stručnost dokazuje uspehom operacije. Nas danima zamajavaju o merama koje će preduzimati, ali nam ne kažu gde su rezultati koji izostaju godinama. Zamajavaju nas pričom da su rezerve i rešenja u smanjivanju plata i penzija, a ne kažu da su razmere rasutih para preko kvazi banaka ministarstava gotovo jednaka budžetskom deficitu. Traže da opozicija radi njihov posao i da im predlaže mere. Evo mera, primenite ono što je Amerika radila šezdesetih godina, sa programiranjem, planiranjem i budžetiranjem onoga što dajete iz budžeta, za početak. Slučaj Srbije, Svetska banka je napravila materijal – kako sa manje uraditi više, a Srbija radi obrnuto pod ovakvom Vladom – kako sa više uraditi manje. Dokaze presipanje iz praznog i onog sa dna onima koji imaju je isuviše, pa vi izvolite prećutkujte to i dalje. Kad prazan stomak zakrči, biće preglasan, bojim se.
Zahvaljujem na pažnji. Dobićete svi materijal i stojim vam na usluzi za sva pitanja iz oblasti ekonomije. Izvolite.
Novinar: Imam jedno pitanje koje nije baš ekonomske prirode. Kakav je stav Srpske napredne stranke po pitanju rezolucije i da li mislite da Srbija treba da napravi kompromis sa Evropskom unijom, kada je reč o budućnosti Kosova?
Mr Jorgovanka Tabaković: Mi smo rekli da je trebalo sve relevantne činioce pozvati u pisanju te rezolucije, a to jeste i pitanje ekonomije. Upravo se priča o Međunarodnom monetarnom fondu, o postignutim rezultatima, o tome ko je došao na konferenciju ili nije, pokušava upotrebiti kao dimna zavesa za tu, kako bih rekla, sebičnost u pameti da se izađe sa rezolucijom, a da nismo za nju obezbedili sagovornike i podršku. O tome je gospodin Tomislav Nikolić, zajedno sa gospodinom Aleksandrom Vučićem, rekao sve i ti stavovi nisu lični, već su stranački i baš ništa nemam da dodam.
Samo što mogu da vam kažem sledeće, da sam učestvovala kao poslanik na seminaru koji je organizovao Međunarodni monetarni fond i bilo mi je zanimljivo, postavila sam pitanje – otkud to da baš nas parlamentarce zovu na seminar. Bili smo prisutni, gospođa Suzana Grubješić, Rade Obradović, Branka Ljiljak i ja. Pitala sam ih – a zašto parlamentarci u ovim razgovorima. I shvatila da njima treba podrška građana Srbije, jer i Međunarodni monetarni fond teško izlazi na kraj sa Vladom kao pregovaračem. Pogotovo ako imate kao pregovarača gospodina Jegera s jedne strane i gospodina Dinkića, s druge strane, a setite se 2007. godine, kada se formirala Vlada, kada je gospodin Dinkić tvrdio da ima suficit, Jeger pisao u novinama o deficitu, prilikom promene čoveka na čelu ministarstva mi smo od gospodina Cvetkovića saznali da je, u stvari, zaista reč o deficitu, a ne suficitu. Takav odnos, gde vi pokušavate da obmanete sopstveni narod, pričom o visini inflacije i standarda, gde pokušavate da obmanete Međunarodni monetarni fond, gde pokušavate da obmanete i narod i Međunarodni monetarni fond o stopi zaduženosti, pa tek Narodna banka reče da smo se približili kritičnoj granici od 80, svodi se na onu rusku – vi možete da farbate sneg u crno jedan dan, ali ne možete cele zime.
Ima li još pitanja? Hvala.
