“Vlast se razmeće izjavama da je srpski energetski sektor lider u regionu. Rekla bih - jeste, ali ako brojimo od pozadi. Ono što je posebno pogubno jesu štetni sporazumi i ugovori koje vlast pravi”, kaže Zorana Mihajlović-Milanović, član Predsedništva SNS.
Sledeće dve godine su kritične, jer ma koliko novca imali neće biti moguće da kroz prenosnu mrežu prođe onoliko električne energije koliko je Srbiji potrebno. Restrikcije ili havarijska isključenja, kako god ih zvali, su neminovna. Ukoliko se privreda bude oporavljala onda će to biti dodatni teret, i kriza će trajati duže”, kaže za “Akter” Zorana Mihajlović-Milanović, ekspert za energetiku, na jedno sasvim obično pitanje: “Hoće li Srbija imati dovoljno struje i ostalih energenata u mesecima koji dolaze?”. Ona tvrdi da je “srpski energetski sektor pred kolapsom”.“Energenata nema dovoljno niti struje, niti naftnih derivata, a cene su visoke do apsurda. Cene gasa gotovo su najviše u okruženju, cene derivata gotovo najviše u Evropi, a kvalitet je najniži u Evropi”, kaže Zorana Mihajlović-Milanović.
Zašto je to tako?
Energetski sektor u Srbiji, umesto da pokreće, danas zaustavlja razvoj. On je neefikasan, neprofitabilan i visoko korumpiran. Za dvadeset i četiri godine nije izgrađen nijedan elektroenergetski objekat, a potrošnja električne energije prosečno godišnje raste od tri do pet odsto. Energetska uvozna zavisnost Srbije je 45 odsto. U Srbiji brže raste potrošnja i uvoz nego domaća proizvodnja energije. I to nije slučajno, jer potencijala ima dovoljno da Srbija ne mora da bude nimalo energetski zavisna, bar što se električne energije tiče. Petogodišnji energetski bilans ukazuje da će rasti neto uvoz energenata za čitavih 40,2 posto, pri čemu raste i potrošnja finalne energije za 32 posto. Za proteklih deset godina promenilo se sedam sektorskih ministara, što takođe govori o “ozbiljnom” odnosu. Jedini rezultat tih promena je stalni uvoz energije, od čega građani Srbije nemaju koristi, kao ni energetski sektor, već samo trgovci.
Šta je trebalo da se uradi?
Da bi Srbija imala dovoljno energije, trebalo je još 2007. godine da ima na mreži završenu termoelektranu-toplanu “Kolubara B”, snage 700 MW, a ove godine novi blok TENT-a B3, takođe od 700 MW. Ne samo da nisu izgrađene, već nije zaboden ni ašov, a kamoli da se počelo sa gradnjom. Osim toga, da bi termoelektrana-toplana “Kolubara” mogla da radi, morali su da budu pušteni u rad novi kopovi uglja, što se nije desilo. Ako bi ove godine počela gradnja ovih objekata oni ne bi bili na mreži do 2016. godine. Srbija samo u svojim planovima, dakle, kasni preko 10 godina. Neko je odgovoran za ovakvo stanje, a to su oni koji su vodili ovaj sektor svih ovih godina. Treba da objasne čije su interese zastupali, građana Srbije i ovog sektora, ili energetsko-tajkunskih lobija? Setite se samo čuvenog Anketnog odbora za struju, kada su gašene elektrane da bi se struja uvozila.
Najavljeno je poskupljenje struje, pa demantovano. O čemu se, zapravo, radi?
Srbiji ne postoji politika cena i cenovnih pariteta, što je inače najvažniji deo svake energetske politike u ozbiljnim državama. To znači da kada država ima jasnu strategiju koje energente hoće da promoviše kod privrede i stanovništva, cene tih energenata su prilagođene, a cene onih drugih energenata, koje država želi da sačuva, više. U Srbiji to ne postoji, cene se utvrđuju stihijski. Šta vam govori ovaj podatak - u Srbiji je od 2000. godine do danas cena električne energije porasla za preko 550 procenata, a plate su realno porasle manje od 70 posto? Pored toga, građani Srbije cenom električne energije plaćaju neefikasnost, gubitke i korupciju u EPS-u.
Neko je odgovoran za ovakvo stanje, a to su oni koji su vodili ovaj sektor svih ovih godina. Treba da objasne čije su interese zastupali, građana Srbije i ovog sektora, ili energetsko-tajkunskih lobija.
Hoćete da kažete da su zahtevi za poskupljenje struje nerealni?
Naravno da je najskuplja ona energija koje nema. Međutim, ako zemlja kao što je Srbija ima dovoljno potencijala da izgradi objekte i ima dovoljno energije i to po održivim cenama, onim koje većina građana može da plati, onda je jasno da se namerno vodi neka druga vrsta politike. Potraživanja za isporučenu električnu energiju u EPS-u su preko 600 miliona evra. Za taj iznos mogla je biti izgrađena TE-TO “Kolubara B”. Gubici u distribuciji električne energije su na nivou potrošnje polovine Vojvodine. Elektroprivreda Srbije godišnje “baci” proizvodnju pola “Đerdapa” na gubitke. Dokle god je ovakav EPS, cena električne energije je previsoka. Prema tome, rast cena električne energije, koji se stalno zahteva, nije opravdan. Plašenje građana da neće biti remontovani kapacireti ako nema veće cene struje su, u najmanju ruku, bezobrazni. Za početak EPS i ministri treba da objasne gde je otišlo preko 5 milijardi evra, koje su se slile u elektroenergetiku od 2001. godine. Za taj novac su mogli da budu izgrađeni svi potrebni kapaciteti, plus prenosna mreža.
Naša zemlja svojevremeno je izvozila električnu energiju. Kada se to ponovo može dogoditi?
Poslednji put se u Srbiji u energetskom sektoru gradilo 1989. godine. Tada je završena hidrocentrala “Drmno”. Početkom devedesetih godina Srbija je izvozila električnu energiju i imala jednu od perspektivnijih elektroprivreda u Evropi. Danas je pitanje opstanka ovog sektora dominantno u odnosu na izvoz. Ozbiljno pitanje je kako će se zadovoljiti domaća tražnja za električnom energijom, a tek onda mogućnosti izvoza. Vlast se razmeće izjavama da je srpski energetski sektor lider u regionu. Rekla bih - jeste, ali ako brojimo od pozadi. Ono što je posebno pogubno jesu štetni sporazumi i ugovori koje vlast pravi.
O kakvim sporazumima govorite?
Jedan od posebnih je energetski sporazum između Italije i Srbije. Ovim dokumentima otvorena je mogućnost da se grade male hidroelektrane, kao i vetroelektrane za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora energije, sa ciljem da se kompletna električna energija izveze za Italiju. Srbija ne može da koristi tu energiju, ali može da je ili kupi od Italije, odnosno njenih firmi, ili nekog drugog preprodavca. Dakle, Srbija daje sirovinu – hidro ili vetro potencijal, ali daje i gotov proizvod – električnu energiju (2,83 miliona MWh). Na ovaj način ispunjava se interes Italije. Ona dobija potrebnu energiju, i to zelenu, čime dobija određene olakšice u EU, a koji je interes Srbije?! Zaposliće nešto malo radne snage, i neće imati energiju koja joj je već ove godine bila potrebna. Uvoziće energiju od preprodavaca, a ako bude uvozila iz Italije, ovu koju je i proizvela, plaćaće je po višim tarifama, jer je u pitanju “zelena energija”. U momentu kada Srbija nema energije, i kada su havarijska isključenja gotovo izvesna, neko zaključuje ovakav sporazum. Ne zaboravite da je u pitanju snaga elektrana, malih hidroelektrana i vetroparkova, koja je jednaka snazi HE “Đerdap 1”, ili kao pola instalisane snage TE “Nikola Tesla” u Obrenovcu. Energetskim sporazumom sa Italijom predviđena snaga planiranih elektrana je 1.100 MW, a Srbija već dvadeset godina ne gradi za svoje potrebe dve pomenute elektrane (“Kolubaru B” i TENT B3), koje zajedno imaju 1.400 MW. Sa italijanske strane u ovom poslu se pojavljuje kompanija “Seći” koja se bavi svim i svačim, a kao jednu od delatnosti ima i nešto energetike. Niti je velika, niti poznata, niti visoko profitabilna. Međutim, u ovom poslu će biti i te kako profitalbilna, jer se procenjuje da će godišnji prihod od posla u Srbiji iznositi oko 430 miliona evra. Pitam za koga radi srpski ministar energetike?
Ali možda nam to pomogne u nedostatku električne energije?
U julu je “Seći” potpisao ugovor sa EPS-om o formiranju zajedničke kompanije, u kojoj je srpska strana manjinski vlasnik (49 posto). Jasno je da će većinskim učešćem “Seći” gledati da prihod u Srbiji bude što manji. Pored toga, on će definisati Statut preduzeća, postavljati poslovodstvo i Upravni odbor, kontrolisaće sve akte poslovanja, i posebno takozvani off take agreement – kojim se definišu uslovi po kojima prodaje energiju iz svojih postrojenja u Srbiji. To dalje znači da bira kome i po kojoj ceni će energiju proizvedenu iz HE i vetroparkova u Srbiji isporučivati na granici. O tome kako će “Seći” raditi i angažovati lokalne kompanije, napravljen je sporazum sa kompanijom čuvenog energetskog tajkuna iz Srbije, i to pre nego što je zvanično sklopljen energetski sporazum Srbije i Italije, koji je, inače, sačinjen u “četiri oka”, direktno, bez procedure i tendera.
Direktor “Srbijagasa” nedavno je najavio da gas treba da poskupi za najmanje 20 posto?
To je još jedan dokaz da nema politike cena. U narednih pet godina predviđa se rast potrošnje gasa za oko dvesta posto, a sa druge strane Srbija ima male rezerve gasa (potrošnja domaćeg gasa je devet odsto, dok je devedeset jedan odsto iz uvoza), i prirodno je da je bila oslonjena na ruski gas. Ono što je problem jeste rast gubitaka u prenosu i distribuciji gasa za 69 odsto, nerazvijena gasna infrastruktura, ali i postojanje posrednika u nabavci gasa i potpuno pogrešna politika koju vodi poslovodstvo Javnog preduzeća “Srbijagasa”. To preduzeće je neefikasno i u gubicima. Gubi poslove u svojoj osnovnoj delatnosti, a dodatno pripaja ona preduzeća, koja nemaju nikakve veze sa osnovnom delatnošću “Srbijagasa”, koji kao takvi opterećuju svaki kubni metar gasa. Znate već, to su preduzeća “Informatika”, “Kosing Osiguranje”, HIP “Azotara”, MSK “Kikinda”, “Staklara Paraćin”. Cenu pripajanja i posrednika plaćaju potrošači gasa kroz cenu gasa. Nema kriterijuma niti ekonomskih, niti energetskih koji bi opravdali ovakvo stanje. Ukoliko se odobri povećanje cene gasa, ona će u Srbiji biti viša nego u polovini zemalja EU.
Može li Srbija da počne izgradnju novih energetskih izvora?
Da bi se zadovoljile sopstvene potrebe u godinama koje dolaze, potrebno je izgraditi bar ono što je planirano, a to je TE “Kolubara B”, i novi blok TENT B3. Ukoliko se želi izaći na evropsko tržište, a to je svakako potrebno, postoji mogućnost izgradnje “Đerdapa 3”, reverzibilne hidroelektrane, koja bi godišnje proizvodila i do sedam milijardi kilovatsati električne energije. Na taj način ne samo da bi Srbija bila lider u regionu, nego bi svakako uticala na cenu energije, zbog moguće količine proizvodnje, umesto što se dodatno zadužujemo i gradimo NE “Belane”, u Bugarskoj. Najave da će Srbija u izgradnji učestvovati 20 odsto umesto 5 odsto je neozbiljna, to znači da treba da se zadužimo bar 1,4 milijardi evra. Kako Srbija nema energije koja joj je sada potrebna, onda je jedino rešenje iskorišćenje potencijala obnovljivih izvora, koji svakako postoje.
Bilo je najava da će Srbija i Republika Srpska zajednički graditi neke hidrocentrale. Koliko je to izvodljivo u skorije vreme?
Potencijal Drine nije iskorišćen. Za njegovo dalje korišćenje nije dovoljno da samo postoji sporazum između Srbije i Republike Srpske, koji postoji, već mora da postoji i sporazum sa BiH, jer je u pitanju granična reka. Bilo bi prirodno da dve elektroprivrede Srbije i Srpske sarađuju i eventualno sa strateškim partnerom grade. Međutim, kako nema jasnih političkih dogovora, odnosno konsenzusa, to se prolongira.
Lider LDP-a Čedomir Jovanović traži reviziju energetskog sporazuma sa Rusijom. Ima li razloga za to i može li do toga doći?
Energetski sporazum sa Rusijom je zaključen, i tu više promene nema. Problem je bio način na koji je to učinjeno, jer srpska strana nije ni pregovarala, i to je čak i ministar Šojgu, kada je bio u Beogradu, jasno naznačio. Srbija je jedina od svih zemalja, koje su potpisale energetski sporazum sa Rusijom, manjinski partner u sva tri dela sporazuma, i koja je dodatno dala i svoju naftnu privredu da bi imala gasovod “Južni tok”. Veoma je važno da Srbija ima drugi pravac dotoka gasa, jer danas ga dobija iz jednog pravca koji nije dovoljan, tim pre što je Srbija proklamovala svoj prioritet – gasifikaciju zemlje. Osim toga, Srbija plaća jako visoke takse na tranzit gasa kroz Mađarsku. Međutim, za sada je jedino jasno da je NIS prodat, većinski, a da u podzemno skladište “Banatski Dvor” ulaže “Srbijagas”, iako je zajedničko preduzeće manjinski srpsko. Strateški partner se još nije opredelio za ulaganje. Pored toga, zajednička firma za izgradnju “Južnog toka”, između “Srbijagasa” i ćerke kompanije “Gasproma”, osnovana je u Švajcarskoj, gradu Zugu (čuvenom po malim kompanijama, preko kojih se pere novac), umesto u Srbiji. Ni jedna druga zemlja, koja je potpisnica energetskog sporazuma, nije formirala ovakvu kompaniju van svoje matične zemlje. Ne verujem da može da dođe do revizije. Ono do čega treba da dođe jeste da srpska državna revizorska institucija pregleda poslovanje Javnog preduzeća “Srbijagas”, i njegova ulaganja u skladište “Banatski Dvor”, jer je jasno da je skladište moglo biti završeno da je to bio interes sa srpske strane.
Građani mogu da trguju dobijenim besplatnim akcijama NIS-a, čija je cena prilično niska, a lider LDP-a predlaže da država iznese na tržište svojih 30 odsto akcija, kako bi “otvorila prostor za ozbiljne investitore”?
Postojala su obećanja o visini ovih akcija, na osnovu kojih je današnji potpredsednik Vlade Dinkić dobio izbore, a to je da će njihova vrednost biti 1.000 evra. I tada se znalo da je to nemoguće. Pravo na besplatne akcije ima 4,81 milion građana Srbije i 24 hiljade bivših i sadašnjih zaposlenih u NIS-u. Građani bi trebalo da imaju petnaest odsto akcija, a radnici nešto više od četiri odsto, što je ukupno 19,4 odsto akcija malih akcionara. Na taj način se udeo države u NIS-u smanjuje sa 49 na 29 odsto. Država je mogla i trebalo je da kupi akcije od malih akcionara, i stekne znatno učešće u NIS-u. Očito je nije zanimalo da ima veće učešće u kompaniji, koja će, sasvim sigurno, ostvarivati visoke profite u godinama koje dolaze. Ovako će se akcije građana prodati budzašto, a vrlo brzo će se preko fondova pojaviti neki tajnoviti vlasnik.
Može li Srbija reaktivirati proizvodnju uglja u rudnicima koji su privremeno zatvoreni, kao što su Aleksinački rudnici uglja?
Srbija mora sve da učini da aktivira nove kopove uglja sa kojima kasni već godinama, zbog čega se može desiti da postojeće termoelektrane ostanu bez uglja. Nedopustivo je da zemlja koja ima uglja ne ulaže u eksploataciju, nego ugalj uvozi. Polje Radljevo, koje ima projektovanu proizvodnju od 13 miliona tona uglja, od čega bi polovina bila za novu termoelektranu-toplanu “Kolubara B”, dok bi druga zamenila lignit koji obezbeđuju drugi kopovi koji su u fazi gašenja. Polje Radljevo trebalo je da bude aktivno 2007. godine, a sada je plan da to bude 2016. godine. Ukoliko ekonomske, ekološke i energetske analize pokažu da je isplativost visoka, nema razloga da se ne otvore drugi rudnici ili oni koji su privremeno zatvoreni.
U Srbiji ima i drugog energetskog bogatstva, poput uljnih škriljaca. Ima li mogućnosti i ekonomske opravdanosti da se pokrene eksploatacija tih energenata?
Onog momenta kada je nafta dostigla cenu od 90 dolara po barelu, eksploatacija uljnih škriljaca postala je ekonomična i profitabilna. Aleksinac je posebno bogat uljnim škriljcima, i iz njih bi se mogla dobiti sintetička nafta kojom bi se zadovoljile decenijske potrebe Srbije. Iako je cena nafte pala, sve projekcije ukazuju da će ona tek da raste, i sasvim sigurno škriljce treba iskoristiti. Da li će to biti sa strateškim partnerom, ili će to biti državni interes, budući da Srbija nema strateške rezerve nafte, ostaje da se vidi, ali bi se svakako obezbedila energetska stabilnost, ekonomski podigao deo Srbije koji spada u najnerazvijenije, i samim tim povećala zaposlenost.
PROFIT POSREDNIKU
“Srbija je do 2006. godine nabavljala gas direktno od ‘Gazexporta’-’Gazproma’, da bi se potom pojavio posrednik ‘Jugorosgas’, preduzeće u kojem ima samo 25 posto srpskog učešća. Posrednik ne samo da ostvaruje godišnji profit od posredovanja u nabavci gasa za Srbiju meren sa preko 25 miliona evra, već on ima i ekskluzivno pravo da gasifikuje južnu Srbiju, gradi gasne elektrane u Nišu. ‘Jugorosgas’ je dobio status od tadašnjeg ministra Naumova da je preduzeće od opšteg interesa, kao što su, primera radi, javno preduzeće ‘Srbijagas’, EPS. Pored toga, vlasnik je magistralne deonice MG10 gasovoda Niš-Pojate, i ima ekskluzivno pravo da gradi gasovod Niš - Dimitrovgrad. Umesto da te poslove obavlja JP ‘Srbijagas’, to radi većinski strano preduzeće, pri čemu je 50 odsto u vlasništvu ‘Gasproma’, pomenutih 25 posto je srpsko i ostalih 25 posto u vlasništvu raznih kompanija i tajkuna”
