Više od ćuprije, manje od mosta
Ponekad je lepo biti gradonačelnik Beograda: naručiš pohvale, ode i panegirike u svom listu, onda čitaš sa osmehom na usnama i pratiš koliko su se novinari držali uputstava za kreativno uvlačenje, sve ti je već poznato, ali ipak u čitalačkom srcu osećaš prijatnost i zadovoljstvo. Međutim, i sam Dragan Đilas bio je vrlo iznenađen kad je u svom ličnom “Pressu” pročitao tekst Svetomira Marjanovića “Više od ćuprije”. Takvu količinu nesebičnih izliva ljubavi gradonačelnik odavno nije osetio, jer ni majka ne može toliko da te voli kao što to može novinar sa istančanim smislom za sluganstvo i uvlačenje. Kad čitate Marjanovićev uradak, stičete utisak da Beograd nije dobio most, već piramidu i sfingu, i to usred Semiramidinih vrtova.
PETLjA KOJA NE POPUŠTA: Kada je 1974. godine, posle sedam godina gradnje, u srpskoj prestonici završena prva saobraćajna petlja u tadašnjoj SFRJ, na duplerici uglednog hrvatskog magazina „Start" preko čitave dve strane osvanuo je naslov: Beograd ima petlju!
NA ĐILASU ĆUPRIJA: I onda je trebalo da prođe trideset sedam godina da Beograd dobije nešto o čemu će danima pisati svakojaka štampa u Srbiji i regionu, nešto za šta nam je opet bila potrebna petlja: ćupriju pomalo čudnog naziva, ali impozantnog izgleda, Most na Adi.
GRAĐEVINSKA ČUDA OD LABUDA: Hiljade i hiljade ljudi krenulo je još u novogodišnjoj noći i danima posle da pređu preko tog građevinskog čuda koje je, reći će neki, samo prespojilo dve obale Save. Bilo je onih koji su ga prepešačili u oba pravca, a mnoge ni policija nije mogla da natera da ne zaustavljaju automobile nasred mosta kako bi se slikali.
ĆOŠKASTI LjUDI, POMALO LUDI: Svi zajedno su u čudu gledali u dvesta metara visok betonski dvokraki stub, fotografisali se pored ogromnih čeličnih užadi koje drže most, grlili se, ljubili, čestitali jedni drugima, smejali se... Da ih je gledao neko sa strane, pomislio bi da svi ovi ljudi baš i nisu u svako ćoše.
SUŠTINA JE U SUPERLATIVU: Ti ljudi na mostu već su uveliko znali da je on najveći i sigurno najlepši u regionu, da je betonski pilon najveći u Evropi i da je čuveni TV kanal Diskaveri već napravio priču o našem mostu! U tome i jeste suština ovog mosta, koji je za građane Srbije mnogo više od obične građevine koja je opkoračila Savu, mnogo više od obične ćuprije: on je „najveći", „najbolji" i „najlepši"!
NAJZAD IMAMO DOKAZ DA JE NAŠ NAJVEĆI: Jer Srbima, koji su po svojoj prirodi megalomani bez posebnog pokrića, jako je potrebno da imaju nešto „najveće", željni smo da imamo nešto „najbolje" i „najlepše", nešto čime ćemo se hvaliti drugima. To ovaj most predstavlja za sve nas!
SAMO NESLOGA SRPSKI MOST NE SPASAVA: Ali taj osećaj neće nas sprečiti da se kao pravi Srbi između sebe još dugo prepiremo koliko je most koštao, ko će to da plati, da li nam je baš takav most bio potreban, da li će preko njega proći dovoljno vozila...
PREVOĐENjE ŽEDNIH PREKO MOSTA: I svakome ko nam dođe u goste hvalićemo se baš tim Mostom na Adi i ponuditi mu da ga prevedemo preko njega da vidi to naše čudo jer je to najveći, najbolji i najlepši most u Evropi! Da nas gleda neko sa strane, pomislio bi baš i da nismo u svako ćoše.
DRAGI DRAGANE, GOSPODARU MOJ, DOZVOLITE DA VAM SE UVUČEM U NEISTRAŽENE DUBINE VAŠEG REKTUMA: A kad sve prepirke prestanu, Most na Adi će i dalje stajati i pamtiće se da je napravljen u vreme gradonačelnika Dragana Đilasa.
*Svi citati preuzeti u uvlakačkom obliku iz Đilasovog “Pressa”; međunaslovi privatno vlasništvo udruženja “Slobodne skeledžije Beograda”
http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-tema/56390-Vie-uprije-manje-mosta.html
