Doduše, tu je i jedan odsto onih koji stvarno veruju u evropske tradicionalne vrednosti, demokratiju, tržišnu privredu, ljudska prava i slobode. Razume se, nije bilo teško napraviti ovakav presek stanja. Nije teško odslikati i kritikovati postojeće.
Pitanje za nas je, a šta sad? Šta je naša politika u budućnosti? Šta ćemo sa Kosovom i da li zbog činjenice da je veći deo zemalja EU priznao nezavisnost južne srpske pokrajine treba da prekinemo odnose sa EU? Šta je mogući izbor Srbije? Imamo li i gde nam je alternativa?
Pokušaću odgovore da dam u nekoliko rečenica. Evropa ne traži i neće tražiti od Srbije da formalno prizna Kosovo i to je mali, ali ne zanemarljiv okvir u kojem Srbija može da igra, da čeka povoljniji trenutak za svoju političku ofanzivu, razvija razorenu ekonomiju i jača uticaj u regionu.
Možemo li da izađemo iz tih okvira? Ne, ali u tim okvirima možemo mnogo toga da promenimo. Oko pola milijarde evra koje, navodno, trošimo na Kosovo, Srbi koji tamo žive gotovo da i ne vide. Pola pokradu njihovi politički predstavnici, a druga polovina ode ko zna gde u centralnu Srbiju.
Zato je moguće da albanski deo Mitrovice izgleda kao Pariz u odnosu na naš, severni deo, a da nas, srpske političare, nije ni sramota i još se pravimo da to i ne vidimo. Naše nepriznavanje nezavisnosti Kosova, u čemu nam EU neće praviti problema, dakle, neće rešiti životne probleme i probleme opstanka našeg naroda na KiM. Moramo da radimo više, a da pričamo manje.
Ipak, najvažnije pitanje za Srbiju je kako ekonomski krenuti napred, kako pokrenuti privredu, kako obezbediti nova radna mesta. Možemo li da napadamo EU i optužujemo je za sve naše probleme, a da očekujemo progres srpske privrede? Uveren sam da ne možemo.
Moramo prvo da promenimo sebe, da radimo više, da promenimo svoje navike, da se oslobodimo lopova i da stvarno, a ne na Tijanićevom servisu, gradimo Srbiju. Moramo da radimo za Srbiju najbolje što možemo, ali bez Evrope to nećemo moći. Baš me briga za njih, samo ih poštujem, niti ih volim, niti su mi posebno dragi, ali mi, kao odgovorni ljudi, moramo da brinemo o našem narodu.
A, pitam one koji danas govore protiv EU, jer normalno je bilo govoriti protiv njih u trenutku kad vam tuku i ubijaju zemlju - a šta ćemo, ako nam povuku kros-border kredite? A, od kog i čijeg novca ćemo da oporavimo ekonomiju? A, kako ćemo da obezbedimo nove proizvodne pogone? Ako mi neko kaže da je bez Evrope to moguće, čestitam mu i evo mu vlast, pa neka potvrdi to u praksi.
Lično smatram da je to nemoguće. Mi smo Evropi potrebni, ali manje nego ona nama. To ne znači da treba da imamo udvorički i poslušnički odnos prema Evropi. Ne, potreban nam je racionalan, realan i ozbiljan pristup državnoj politici - da za zemlju dobijemo najviše što možemo, a izgubimo najmanje što moramo.
Na kraju, mi moramo da sarađujemo sa svima, sa Evropom, Rusijom, Amerikom, ali ne da čekamo njihovu milostinju, već da svojim radom obezbedimo budućnost za našu decu.
Sutra: Ivan Vejvoda
Autor: ALEKSANDAR VUČIĆ
