Вести

Александар Вучић: Сан о слободи

Ако нас ичему историја учи, онда је то прича о томе како наше ситне разлике, захваљујући политици, сујети, склоности ка коначним судовима и оценама, постају велике и готово непремостиве.

Захваљујући томе, често заборавимо да су ту историју формирале сасвим исте жеље, иста хтења, исти циљеви, и да је сан, због којег смо у историју и кренули, био заједнички, све до оног тренутка док се нисмо посвађали око тога ко ће га претворити у јаву.

МИЛОШ И КАРАЂОРЂЕ

А сан, основни, историјски, на овим просторима, била је – слобода. Милош и Карађорђе су га, на почетку, заједно и сањали и остваривали.

Чак и касније, када су династије једна другој увелико радиле о глави, и када су саме истицале разлике, у суштини су и даље сањале исту ствар – слободну Србију, слободан свет.

Ове године смо, не приметивши то, имали чак и један јубилеј тог фактичког и симболичког заједништва подељене Србије – тачно сто педесет година од када је Михаило Обреновић од Али Риза-паше примио кључеве Београда, и тиме, суштински, отпочео еру слободе Србије; и тачно сто педесет година од како је, у Паризу, млади кнежевић Петар Карађорђевић, потоњи краљ, превео спис О слободи Џона Стјуарта Мила, забележивши, у предговору, и ове важне речи:

''Као што је слобода унапредила и усавршила поједину личност, тако исто развија, унапређује и усавршава, и скуп тих личности – читав народ.''

У слободном народу бујније, складније, брже и снажније се развијају својства његове и особине.

Слобода отвара народу очи, да упозна своје мане, па да их лечи, слобода му даје прилике, да позна своје врлине, те да их развија и улаже у делатност којом челичи своју снагу, унапређује своје умно и физичко благостање, да собом и у сарадњи са осталим народима, примиче цело човечанство циљу, који му је Богом намењен.“

Чињеница да се то дешавало истовремено, слобода коју је један Обреновић освајао, и слобода о којој је један Карађорђевић сањао, поново нам говори да је, можда и крајње време да пробамо да заборавимо разлике и да се сетимо од ког циља, од које заједничке жеље, јесмо сви кренули.

И овај мој текст у Печату треба да буде баш то. Зато што постоји милион разлика између оног што ја радим и шта ми је политика, и онога за шта се Печат залаже, али, исто тако, постоји и она једна, велика и важна ствар, која нам је заједничка и која нам омогућава да се и поштујемо, и чујемо, и пробамо да је остваримо – слободну, независну Србију.

И можда је Печатов приступ том послу романтичарски, можда је мој прагматичан, можда ја више нагињем обреновићевском, а Печат револуционарном, карађорђевићевском моделу, можда ја инспирацију више тражим у Лутеру, а Печат више у Николају, али када се подвуче црта, када једни друге питамо шта желимо, долазимо, полако, али сигурно, на једно те исто. На слободу као циљ, на слободу као сан, и на слободу као разлог свих разлога и узрок свих узрока.

НЕЗАВИСНОСТ И НАПРЕДАК

Химна нам је, другим речима иста. О лепа, о драга, о слатка слободо…

Слободо, којој смо толико жртава већ принели да би највећи могући грех данас био одрећи је се.

И то не само зато што нико од нас не жели, никада више, никакав јарам, никаквог господара, нити сва она зла која проистичу из ропства већ и зато што нам је, заједно, јасно да и ми, и сваки човек у овој земљи, та земља, могу да се остваре, расту, развијају се искључиво у слободи, у друштву које је слободно и споља и изнутра, у стабилности коју, опет, може да да само независност.

И нема ту ничега, у тој жељи, што било кога угрожава. Уосталом, једна од дефиниција слободе, од многих, јесте и она по којој је то она идеална ситуација у којој можеш да радиш шта год желиш, али и да никада другоме не урадиш оно што не би хтео да неко уради теби.

Зато и ја, када причам о слободи, не дајем ње више нама него било коме другом. И када говорим о независности, подразумевам и независност других, и њихово право да у истој мери одлучују о себи, ништа више, или мање, од онога колико Србија може да одлучује сама о себи.

Којим путем ћемо ићи, с ким ћемо бити пријатељи, како ћемо се развијати, колико ћемо бити неутрални, све су то права које ми желимо, али, истовремено, и права која никога другог не угрожавају.

Зато што је слобода, баш као што је и кнежевић Петар писао, вероватно и најличније, али и најопштије осећање које свако од нас може да има.

То је осећање које, када нас освоји, постаје толико велико, да морамо да га делимо.

Моја слобода, без слободе мог брата, једноставно не вреди. Зато се, у свакој борби за слободу, када се у њој даје живот, он даје не само за њу него и за оног поред нас, за онога који се, истим жаром, за ту слободу бори.

Из тога проистиче и обавеза, моја, али и свих нас, да наставимо да се боримо за слободу Србије, јер је то слобода свих нас, наше браће, пријатеља, деце.

Она је највећа вредност коју можемо да оставимо онима који долазе после нас. И то уз пуну свест о томе да није могуће оставити мало слободе, или само делић слободе.

Она се не градира, није могуће поделити је, нема је на кашичицу, тек да би се утолила нечија глад.

Слобода је слобода само када је цела, када је сва. И захтева да се таква и преноси, са човека на човека, са генерације на генерацију.

А наша генерација, поред те, има још једну велику обавезу. Да заврши, за сва времена, ту борбу за слободу, и да не дозволи да они после нас морају поново да бију исту битку и да полажу животе за исту ствар.

Слобода се, овде, довољно крви напила. Од костију, које су за њу положене, могуће је направити огромну планину.

И није наш циљ да наша деца живе у њеној страшној сенци, плашећи се неких нових најезди и нових битака. Наш циљ је да им омогућимо да буду на врху те планине, да живе са отвореним погледом, у којем неће бити ни страха ни граница. Да могу, на том плодном тлу, натопљеном нашим знојем и нашом крвљу, безбрижно да гаје најлепше плодове слободе.

И то, такође, мора да буде заједнички посао свих нас. Да научимо да се за слободу исто тако слатко може живети, као што је горка свака смрт за њу.

И да не захтева она увек само и искључиво жртву у животу, него да уме да буде задовољна и оном коју је положио наш рад.

Наши преци су слободу освојили за нас. Ми треба да је градимо, за наше потомке.

И да, како је говорио кнежевић Петар, допринесемо, у складу са својим моћима, том узвишеном циљу.

Слободној Србији. У којој је сваки напредак могућ.

То значи да одлуке о нашој земљи не доносе странци, већ наш народ, то још више значи да те одлуке буду у нашем, а не интересу странаца, а то значи и да на пријатеље не заборавимо само зато што нас други пријатељи притискају да то учинимо.

А овај текст, у Печату, треба само да нас подсети да све то можемо, заједно. Петсто бројева заслужује искрене и срдачне честитке.

 

Ексклузивно за јубиларни број Печата

 

 

 

извор: pecat.co.rs