Данас (у септембру 2009.године) све кључне макроекономске варијабле указују на  увећавање кризе у свим секторима који се покушавају лажним статистичким гимнастикама прикрити и приказати "помак на боље". Ценећи афоризам "статистика наша дика што пожелиш то наслика", искривљеним статистичким подацима актуелна власт прикрива сопствену неспособност  и изгладнелом народу баца прашину у очи о кривици светске економске кризе.

Продубљено социјално раслојавање, знатно виша инфлација од пројектоване, перманентно повећање незапослености, драматичан пад инвестиција, индустријске производње, увоза, извоза, робног промета, затим блокаде магистралних путева, међународних железничких чворова, локалних самоуправа, свакодневни штрајкови гладних радника који су нажалост екстремним потезима одсецања сопствених делова тела покушали да скрену пажњу на њихов неподношљив социјални положај најбоља су слика успешности економске политике Владе у првој години трајања мандата.

Одложени, односно неуспели преговори са ММФ-ом само указују на неозбиљност носилаца економске власти који су потпуно неспремни и без икакве стратегије сачекали делегацију, а неки је чак нису ни сачекали већ су отишли на годишње одморе. Очигледно је да је ММФ казнио Владу Србије због чињенице да готово ништа од обећаног није реализовано у првој половини године, односно да се Влада понела у духу понашања на политичкој сцени Србије - само обећавај а ништа не испуни (сетимо се само приче о подели бесплатних акција, 200 000 нових радних места итд)  и да јој је Меморандум о економској политици био само мртво слово на папиру.

Повећање буџетског дефицита (које је договорено са ММФ -ом) је опробана мера у условима економске кризе, јер се повећањем јавне потрошње генерише додатна тражња која подстиче привредну активност. Међутим, у условима наведеног драстичног пада индустријске производње  даљи раст јавне потрошње би више (негативно) утицао на раст спољнотрговинског дефицита него (позитивно) на подстицај привредне активности. Са друге стране поставља се питање финансирања буџетског дефицита, јер ће оваквом политиком краткорочног задуживања које се у потпуности прелива у потрошњу додатно оптеретити буџет у наредних неколико година или читаву деценију.

ММФ ће подржати било коју меру којом ће се успоставити "макроекономска стабилност". То што ће новоуспостављени ниво стабилности бити плаћен са 10 или више процената пада БДП-а или животног стандарда грађана неће их пуно забринути, јер њих не занима привредни раст земље него "успех аранжмана".

Србија је данас чак и према оцени шефа мисије ММФ-а у Србији Алберта Јегера на средњи и дужи рок једна од најрањивијих земаља региона због високог текућег дефицита, због чињенице да сваке године потроши око 20-25% више него што  произведе, односно негде око 500 милијарди динара више него што зарађује, има слабу извозну основу, малу штедњу и посебно због дисонантних тонова између изузетно рестриктивне монетарне и раскалашно експанзивне фискалне политике који су додатно разголитили структурне неравнотеже националне економије.

Повећање ПДВ-а би додатно утицало на повећање цена егзистенцијалних производа и услуга што у суштини смањује агрегатну тражњу грађана Србије, јер ће грађани смањити куповину производа услед повећања цена и усмериће се само ка најпотребнијим производима. Тиме реални сектор успорава и смањује своју производњу, али му трошкови остају прилично високи, и ако већ не могу на финансијском тржишту да обезбеде финансијска средства, онда ће посегнути за очајничким потезом повећања цена који ће их врло брзо довести до краха, јер ће са јачањем динара страни производи бити конкурентнији и јефтинији.

Дакле, очигледна последица оваквог потеза би била неупоредиво виша инфлација, смањена конкурентност ионако посрнуле српске економије и драматично смањење ликвидности реалног сектора.

Најболнија последица даљег опорезивања биће додатна дисторзија релативних цена. Уместо најављених повећања пореских стопа, држава би требало да размисли о проширењу пореске базе (основе). Обе мере имају исти ефекат (повећање пореских прихода), а да би се релативне цене што мање нарушиле, теорија и пракса јавних финансија указује да је много практичније проширити пореску базу.

Јавности су углавном непознате последице великих бројки. Актуелној власти полази за руком да задуживање код Међународног монетарног фонда, Светске банке, Европске банке за обнову и развој и пословних банака представе као крвав рад. Међутим, не кажу да је то потпис који ћемо сви плаћати кроз веће порезе. Наводимо само један пример како се може боље попунити државна каса.

Наиме, према подацима НБС, приходи банака по основу накнада и провизија током 2008. године износили су 38.954.000.000 динара. Да је држава применила ПДВ са стопом од 18% на ту суму, буџет Србије би био богатији за 7.011.720.000 (око 86 милиона еура при просечном курсу од 81,47). Можемо да претпоставимо да ће исти приходи по основу накнада бити остварени и у 2009. и у 2010. години (иако ће бити мање кредита, марже су повећане и динар је депресирао повећавајући номиналне износе индексираних кредита).

Потребно је само да држава и њен „финансијски крем“ промени Члан 25. који гласи „ПДВ се не плаћа у промету новца и капитала, и то код: … 3) кредитних послова, укључујући посредовање;“

Која би то држава одбила поклон у висини од скоро 100 милиона еура, и то још у време кризе? Бојимо се да је то Србија, односно носиоци њене економске политике, тј. српски „финансијски крем“. То су исти људи који су спремни да нас убеђују да је слање СМС-а (уплата паркинга) луксуз, а да задуживање по ЕУРИБОР-у и пласирање у репо хартије од вредности НБС (профитирање на јаком динару) није лукзус.

У овој деценији, Србија је већ опорезивала финансијске услуге. Почетком 2001, порез на финансијске трансакције износио је скоро 10% буџета. За 5 пуних година од како је порез укинут, држава се одрекла великих пореских прихода у корист банака. Да држава није мењала пореску политику од промена 2003. године, држава би остварила 45 милијарди динара додатних пореских прихода. Да држава није мењала политику из 2002. године, додатни приходи би износили око 152 милијарде динара, од 2004. до 2008. године.

Пројекције Економског тима СНС с почетка ове године о драстичном паду привредне активности и животног стандарда наших грађана су се (нажалост) обистиниле. Oптимистички (лишен сваке реалне економске процене) пројектовани раст БДП-а у септембру 2008.године од 5% у 2009.години је спласнуо на 3,5% колико је износила пројекција приликом усвајања буџета на крају прошле године. Само месец дана касније  је оптимизам утихнуо  на 0,5% (на Бизнис форуму на Копаонику), да би се приликом склапања аранжмана са ММФ-ом признало да ћемо имати минус од 2% односно рецесиону 2009.годину. Међутим, већ у првих осам месеци ове године имамо пад индустријске производње за 17%, извоз је мањи за 26% а увоз за 31%, трговински промет на мало опао је за 10%, инвестиције су опале за 22%, наплата ПДВ-а катастрофална што кумулативно указује на пад БДП-а између 6% и 7%. Дакле, просто је невероватно да једна Влада која у својим редовима има чак и "најбољег министра финансија југоисточне Европе " дозволи такву професионалну дискредитацију и бламажу да само за осам или девет месеци промаши за 12 или 15 процентних поена раста БДП. Поставља се питање са каквим кредибилитетом Влада очекује да јој сада верујемо када тврди да је најгоре прошло и да нам следи опоравак ако је себи дозволила луксуз који се не прашта студенту прве године Економског или неког сродног факултета.

Док је криза у свету утицала на свеопшти пад цена, што је и логично, код нас је ситуација обрнута, јер уз рецесионе трендове имамо и инфлацију која је у првој половини године пробила пројектоване оквире и износи преко 10%. Највеће повећање цена су имали прехрамбени производи и комуналне услуге које заједно чине три четвртине просечног српског буџета. Са падом девизног курса и растом цена опада и стандард грађана и њихова платежно способна моћ. Тако је према грубој рачуници просечна плата у Србији изражена у еврима за скоро 70 евра мања него пре три и по месеца.

Да мере Владе нису дале очекиване резултате и помогле малим и средњим предузећима и радњама најбоље илуструје податак да је за само шест месеци ове године у Србији престало са радом 10.000 регистрованих предузетничких и занатских радњи.

Данас у Србији око 200 000 људи одлази на посао а не прима плату, 400 000 људи месечно зарађује до 13 000 динара, а 400 000 њих до 20 000 динара месечно, истовремено око милион пензионера у Србији прима пензије у распону од 11 000 до 28 000 динара, преко пола милиона пензионера прима пензије до 15 хиљада динара, а просечна пензија за милион и тристо хиљада пензионера износи 21700 динара док истовремено 1.100.000 грађана Србије живи  испод границе сиромаштва.  Дакле, нису пензије и плате проблем - проблем је реални сектор тј. смањење привредне активности, јер нема довољно пореских прихода у буџету, а биће их све мање јер знакова опоравка нема.  Са друге стране, смањење плата и пензија би додатно утицало на смањење агрегатне тражње и пад привредних активности.

Осам година слушамо причу о дебирократизацији државе, а данас је Србија по учешћу јавне потрошње у бруто друштвеном производу од близу 50% без премца у региону. Број запослених у државној управи је данас три и по пута већи него 2000.године када је било око 8 000 запослених а данас око 28 000. Само је стварање последње, поприлично неприродне коалиције и формирање Владе било пропраћено са преко 500 нових владиних службеника које ће финансирати све сиромашнији порески обвезници.  Радикално смањење јавне потрошње намеће се као императив економске политике, јер није хумано да због политичке демагогије на себе трошимо новац следећих генерација.

Од око 62 милијарде долара (колико су егзактни економски аналитичари израчунали) колико се по основу приватизационих прихода, нето текућих трансфера, задуживања у иностранству и гринфилд инвестција слило у земљу  од 2000.године наовамо највећи део се прелио у буџет, односно јавну потрошњу. Од тог новца није направљен ниједан километар аутопута, ниједан долар није уложен у ширење извозно пропулзивних привредних грана у сфери производње, услуга, у развој саобраћајне инфраструктуре... Ако са толиким новцем нису реализовани капитални инфраструктурни пројекти како очекивати да ће у овој кризној 2009.години бити остварен списак лепих жеља актуелне власти када су инвестиције у питању.

Тако смо се захваљујући "експертској политици" крајње неодговорно понели како према онима који на жалост нису више са нама тако и према онима који ће, хвала Богу, тек бити са нама и после нас. Први су стварали све те фабрике и постројења које смо проћердали ових година, а ови други ће ни криви ни дужни плаћати расипништво носилаца економске политике сервисирањем спољног дуга који им остављамо у наследство.

Уосталом, може ли се очекивати нешто боље на економском плану од Владе састављене од идеолошки разуђене и потпуно хетерогене коалиције која бива озбиљно уздрмана чим једној од чланица коалиције нису задовољени финансијски апетити. Цех таквог односа плаћају грађани Србије који ће на наредним изборима (који су много ближи него што власт може и да претпостави) изабрати Власт „по својој мери“.

С обзиром да су се (нажалост) обистиниле пројекције Економског тима СНС-а с почетка ове године о драстичном паду привредне активности и животног стандарда наших грађана, Економски тим још једном подсећа на мере које је тада предлагао, а које је првих шест месеци ове године само актуелизовало:

- смањење пореског оптерећења на основне животне намирнице;
- ослобађање пореза на све производе неопходне за живот беба и деце средњег узраста;
- Анализирајући појединачно цене производа и услуга, а с обзиром на долазећу школску годину, посебно су интересантне цене производа и услуга намењене подизању деце. Економски тим СНС сматра да би Влада требало да одвоји један део финансијских средстава за субвенционисање каматне стопе на кредите специјално намењене за подизање и чување деце предшколског узраста, као и подизање и образовање деце школског узраста тј. основног образовања. Идеја је обезбедити родитељима, са примањима испод просека примања у држави, могућност узимања кредита под повољним условима за подизање деце. Ово би било посебно значајно за велики број родитеља који живе у општинама са изузетно малим просечним нето примањима. Наиме, ако можемо да субвенционишемо замену аутомобила (старо за ново) и куповину домаћих трактора, верујем да можемо да субвенционишемо и будућност Србије – нашу децу;

- фискалним растерећењима пружити значајнију финансијску подршку систему образовања (а не да се од факултета и универзитета одузима висок проценат њихових сопствених прихода, што је нонсенс у новијој историји, јер испада да државни факултети треба да финансирају државу,  а не она њих) ;

- смањити претерано високо пореско оптерећење на личне дохотке (смањење доприноса) како би се уједно стимулисала економска активност и одржао животни стандард становништва;

- не уводити повећање ПДВ-а које би додатно угрозило ликвидност ионако посрнуле  националне економије, изазвало инфлаторне тенденције и додатно угрозило животни стандард грађана;

- предстојећим ребалансом буџета, уместо смањења плата и пензија што би било равно катастрофи, обавезно подићи порезе на имовину и порезе на добит банака;

- додатно смањење  референтне каматне стопе; Иако су Гувернер и НБС уважили наше предлоге о смањењу референтне каматне стопе која је почетком године износила 17,75% сматрамо да постоји простор за њено значајније смањење, јер је  и даље највећа референтна каматна стопа у региону. У условима високе незапослености и ниске стопе привредне активности, извесно прилагођавање монетарне политике, кроз смањење каматних стопа и стопе обавезних резерви банака, утицала би на повећање ликвидности у систему.
У условима економске кризе никако (само да би се закрпила нека од буџетских рупа) не продавати, не приватизовани део српске привреде по багателним ценама све док се привреда не опорави (Сајам, Телеком, итд)