Прво, како је могуће да НБС уопште зајми хартије које она штампа, како НБС издаје и динаре и хартије од вредности које имају апсолутно исту вредност. Иза обе стоје само потпис гувернера, наша вера у динар и наша вера у НБС. Дакле НБС прво одштампа новац да би га после повукла са тржишта штампањем идентичног листа папира који има исту вредност као новац. И поред разних рачуноводствених стандарда који објашњавају како се те трансакције одвијају, за мене као макроекономисту су ствари сасвим јасне - из мароекономске перспективе рестриктивно монетарна политика мора напросто да штампа мање, било да су то обвезнице било да су то новци, поготово ако кажемо да ова два имају идентичну вредност и да заснивају своју вредност на нашој вери у ту институцију.

Друга ствар коју треба напоменути то је да овај трошак можда може да буде оправдан у ситуацији у којој НБ остварује свој циљ, међутим пошто НБ уопште не остварује свој циљ, ценовну стабилност, онда овај трошак није оправдан. Од почетка године од првог јануара до краја септембра цене у Србији су повећане за 9,4%, потрошачке цене су повећане за 5,9%, и чујемо да нам и монетарна и фискална власт оправдавају ово повећање цена са светском финансијском кризом. Међутим треба напоменути да није тако у остатку света, остатак света доживљава негативну инфлацију и у ЕУ је инфлација готово нула од почетка године, значи да се цене на крају септембра и почетком јануара нису разликовале. Србија са друге стране има и потрошачку инфлацију 15,9%, то смо већ рекли и треба напоменути да једино Исланд у Европи има већу инфлацију од Србије, а сви знамо шта се десило са Исландом, односно да је њега криза погодила тако што је доживео финансијски колапс, значи ту можемо да се поредимо једино са земљом за коју сви отворено знају да не постоји финансијска стабилност.

Дакле, монетарна политика не обезбеђује стабилност, али истовремено нас много кошта. Остатак света води експанзивну монетарну политику, што значи да се новац упумпава на тржиште како би се подстакла и приватна и јавна потрошња. Србија због одржавања нереално јаког курса динара води рестриктивну монетарну политику. Помињали смо до сада однос банака и Народне банке Србије, треба напоменути да пословне банке као рационални економски субјекти напросто желе само да максимизирају свој профит. Не треба њих кривити за стање у држави, не треба њих кривити ни за то што више зајме Народној банци него привреди. Међутим треба поставити питање зашто ми водимо рестриктивну монетарну политику, зашто се банкама више исплати да инвестирају у Народну банку, док привреда и даље кука за кредитима и док се приватна активност  уопште не подстиче. Поред Народне банке један нови конкурент та тржишту капитала се појавио у овој години, а то је Управа за  трезор Министарства финансија. 5. фебруара 2009. вредност дуга, посебно хартија од вредности је био свега 2,2 милијарде динара. Данас, 8 месеци након тога, стање дуга је 76, 6 милијарди динара. То је повећање од неких 74 милијарде динара или чак 3.307%, 3,307% се повећао дуг свих нас, свих грађана Србије, за свега осам месеци. Према данашњем курсу евра, тих 74 милијарде динара износе скоро 800 милиона евра, тачније 798,5 милиона евра. То је дакле, новац који је држава прво позајмила, у име свих нас, да би одржала јавну потрошњу на ком јесте. Ове позајмице нису све, јер држава настоји даље да зајми и само од пословних банака је узела још додатних 90 милиона евра, кроз кеш кредите. И то није све, је ли држава расписала тендер за још додатних 120 милиона евра, које ће такође позајмити од пословних банака.

Ту треба додати још неке цифре о којима слушамо ових дана у вестима, као што су 50 милиона евра бесповратне финансијске помоћи од ЕУ, као што су нпр. 250 милона долара које је Светска банка обећала као кредитирање буџета. И кад би сабрали све то шта је само држава успела да позајми, ми добијамо поражавајућих 1,23 милијарди евра. То је само од 5. фебруара, значи за свега осам месеци држава је успела да позајми 1,23 милијарде евра. У динарима то је око 117 милијарди динара. И то је стварно једна забрињавајућа бројка, поготово ако имамо у виду да те паре нису позајмљене наменски и да нису потрошене за неке инфрастуктурне пројекте и нешто што оправдава тај трошак, јер из перспективе јавних финансија, у потпуности је оправдано зајмити уколико очекујете да ћете тим зајмом не само зарадити да вратите зајам, већ да ћете успети да подстакнете неку активност која ће бити корисна и након што се новац врати. Међутим ово зајмљење одлази само на одржавање система који не функционише.

Пре неких месец дана смо чули да је криза малтене прошла, да смо дотакли дно кризе и да је тренутно опоравак. Ако сагледамо само податке видимо да од тога опоравка нема ништа, јер држава и даље наставља да зајми на све стране, притом држава се понаша у потпуности нерационално у објашњавању да је задуживање у ствари корисно. Као неко ко сагледава аспект јавних финансија могу да вам кажем да задуживање данас значи веће порезе за сутра, јер ће то задуживање свакако морати некада да се врати, тако да је у потпуности ирелевантно да ли опорезовали прилив од данас или кад ови дугови стигну на наплату кроз три, шест или дванаест месеци. Тај додатни притисак који свакако можемо да очекујемо по питању пореза од ове Владе да би могла да плати своје обавезе дефинитивно ће имати негативне последице на привреду и повећање пореза које са оволиком потрошњом изгледа неминовно може да нас врати у кризу, чак и ако Влада мисли да смо из кризе изашли. Влада покушава да задржи рестриктивну фискалну политику, међутим та политика је толико хаотична да сам размишљао да је назовем експанзивно рестриктивна политика, зато што Влада са једне стране покушава да уштеди новац а са друге стране покушава да га упумпа у привреду. Један пример оваквог понашања Владе је покушај да се субвенционишу кредити у привреди. Наиме, Србија има најскупље кредите у Европи и то је последица монетарне политике која је поскупела све те кредите. Ако је каматна стопа у НБ 10% па онда ће банке од свих нас осталих тражити још који проценат више. Влада се дакле одлучила да субвенционише кредите привреди кроз субвенционисане камате, и Влада се тако бори са последицама неликвидности, а не са узроцима неликвидности. Прави узрок неликвидности је монетарна политика, репо операције НБ и новац који пословне банке пласирају НБ уместо привреди.

Тај новац који смо поменули на почетку, та сума данас износи 154 милијарде динара на стању НБ као обавезе према пословним банкама, то је чак 1,6 милијарди евра. Значи то је пласман пословних банака у трезор НБ  и то је новац на који НБ уопште не рачуна на било какве даље пласмане већ га држи у свом трезору само да би вештачки одржала курс динара на овом курсу који је сада. Уколико би се овим новцем од 1,6 милијарди евра кредитирала привреда можемо да замислимо колико би то подстакло производњу, колико би то подстакло нова запошљавања, колико би подстакло нове инфраструктурне пројекте. Међутим, тај новац тренутно само стоји у сефу НБ на који ми плаћамо камату која је од почетка године износила 11,5 милијарди динара или 124 милиона евра, три беочинске фабрике цемента, својевремено.

Економски тим СНС већ неко време разматра на који начин, и да ли постоји начин на који можемо да подстакнемо кредитирање привреде, и да ли постоји неки начин на који би се уместо инвестирања у неефикасну монетарну политику подстакло инвестирање у привреду, за коју сматрамо да  је много ефикаснија. У једној идеји како би банке могле да се наговоре како да кредитирају привреду уместо да кредитирају Народну банку и неефикасну монетарну политику, било је речи на претходном Самиту групе 20, 20 најразвијених земаља и 20 најјачих привреда. Европске привреде, поготову Француска и Немачка и њихови представници залажу се за тзв. Тобинову таксу, на финансијске трасакције која би била примењена на међубанкарско девизно тржиште унутар ЕУ. Занимљиво је погледати какве би нека слична политика имала последице у Србији, нека слична пореска политика. Еконосмки тим СНС је израчунао да пореска стопа од свега 0,2% на трансакције између НБС и пословних банака, значи само 0,2% на те трансакције би донело буџету 21 милијарду динара од почетка године до данас. Извињавам се, у 2008. години би 0,2 % порез на финансијске трансакције између НБС и пословних банака донео 21 милијарду динара. Та идеја треба пажљиво да се размотри зато што уместо да кредитирају привреду банки, напросто могу да реше своје динаре које имају код Народне банке и преточе у евро и да повуку новац из Србије. Стога свако овакво решење треба сагледати са великом пажњом, али такође треба имати на уму да нека решења која предлаже Влада, као што су повећање ПДВ-а или најављено отпуштање радника, да та решења могу озбиљно угрозити српску привреду. ПДВ би свакако угрозио реалан сектор, док би најављено отпуштање државних службеника свакако изазвало социјални колапс, и онда би поред тих мера банке опет могле да се одлуче да напусте Србију, односно да повуку новац из Србије, уколико је реалан сектор у потпуности угушен. Еконосмка политика се налази тренутно у ћорсокаку, доносе се исхитрени потези и не размишља се о последицама таквих потеза, не размишља се шта све може да се уради за ту привреду кроз годину или две. Повећавање пореза и то под паролом одржавање неефикасног државног апарата, отпуштање радника да би се задовољили услови ММФ-а и тако обезбедио још неки новац за преживљавање буџета, уз стварно минималне буџетске уштеде и додатно задуживање које смо данас представили, додатна активност државе и НБ на тржишту капитала показују да је ова власт спремна на све само не на изборе. Хвала вам.

Јоргованка Табаковић: Ево ја бих само на крају да поновим још једном - СНС види нужност избора, не као циљ већ као средство за достизање ефикасније привреде и живота достојног свих грађана Србије. Нама је таква Србија циљ а не средство и зато се залажемо за изборе као механизам за постизање тога. Ми не постављамо питање колико кошта ова политика и ко ће платити 124 милиона евра камате на трансакције НБС и пословних банака, ми знамо одговор. Платићемо ми, сви грађани Србије. Ми не постављамо питање ко ће враћати кредите којима се задужује Влада, опет грађани Србије, и нас не занима што се Јелашић бави пословима Владе и критикује је и нас не занима што Влада покушава да исправи грешке лоше и скупе монетарне политике. Нас  занима бољи живот грађана Србије и у том смислу  јавности разголићујемо све механизме манипилисања монетарном политиком у овом случају, а  на следећој конференцији нешто слично из економске области,  а у циљу расписивања избора који су једино решење из овакве ситуације.
Да ли има неких питања? Ако не, хвала вам најлепше.