Печат - Зорана Михајловић Милановић - 20.08.2010.

Пошто сте Ви јавно затражили Тадићево извињење руском „Гаспрому“ уследили су напади од стране Демократске странке (ДС). Портпарол ДС-а Јелена Триван рекла је да је „позив СНС-а сраман и противан интересима земље“. Који је ваш одговор на њихове оптужбе?
Оно што је увек важно је да са друге стране добијете аргументе. Овог пута нисмо добили одговор да ли је председник Тадић преговарао или не. Тачно је да је председник Србије разговарао о промени руте гасовода, као што је чињеница и то да он иде по околним земљама и покушава да разговара о разним пројектима. Али тај Тадићев разговор, повлачи са собом и неке друге ствари. Интерес Србије јесте да има другу руту набавке гаса – Јужни ток, али је исто тако наш интерес да део овог гасовода кроз Србију гради српско предузеће, односно Јавно предузеће Србијагас. На срећу, Гаспром је саопштио да се неће догодити промена трасе Јужног тока, да се, дакле, неће градити деоница Ниш-Димитровград дужине од 60 километара. Да се то догодило, тај део Јужног тока градило би предузеће Југоросгас, које је 75 посто у власништву страног капитала. Такође, приход од транзита не би припадао српској држави, већ страној компанији. То је и главни разлог зашто треба да се обратимо Гаспрому, једином нашем добављачу гаса. До сада смо набављали гас од Русије, што је потпуно природно, и што, наравно, не треба мењати. Забринути смо стањем у енергетском сектору, јер у последње 24 године у Србији није изграђен ниједан инфраструктурни објекат у области енергетике. Србија је веома зависна од других држава када је у питању гас, наши ресурси могу да задовоље само око девет посто српске потрошње, док остатак гаса увозимо, и то из само једног правца. Реч је о стандардној рути Русија-Украјина-Мађарска-Србија. Чим имате само један правац увоза гаса, онда сте и зависни од других држава. Плаћамо одређене транзитне таксе кроз Мађарску да би нам тај уопште гас стигао. Тако је Србији заиста потребан други правац дотока гаса. Иако је енергетски споразум између Русије и Србије закључен на необичан начин.

Шта вам по вама спорно у том споразуму?
Начин закључења тог споразума је свакако споран, имајући у виду да српска страна није ни преговарала. Можда смо могли много боље да прођемо у односу на све друге државе. Тада је Србија продала Нафтну индустрију Србије и постројења у Банатском двору из једног јединог разлога – да има гасовод „Јужни ток“. Ако је то већ тако онда мора да се отприлике зна траса тог тока. Енергетски споразум са Русијом закључен је на један траљав начин, јер све државе које су потписале тај споразум имају партнерски однос са Русијом, а наша земља не. Једино је Србија у новоформираним компанијама у односу 49 према 51 посто, док су друге земље у односу са Русијом 50 према 50 посто. Чак је и руска страна јасно рекла да српска страна није преговарала са њима. Председник Србије је потписник тог енергетског споразума и ДС би требало да, када реагује по питању енергетског споразума, коначно реагује са неким аргументима, тако што ће нам најпре одговорити на бројна постављена питања. Ми их питамо зашто је председник Србије ишао у Бугарску да преговора без договора са Владом Србије и руским Гаспромом? Да ли то значи да ће у Србији неко други градити гасовод Јужни ток? Тадић то може да ради у договору са Владом Србије. Такође, и прича о нуклеаркама није посао председника, већ Владе Србије. Под којим критеријумима се Србија одлучила за изградњу нуклеарне електране „Белане“? Србија је веома задужена држава, сваког сата задужујемо се преко 270.000 евра. Да ли ми у овом тренутку треба из буџета да издвајамо 350 милиона евра да би имали пет посто у нуклеарној електрани „Белане“? А ако желимо да учествујемо 25 посто у изградњи онда треба да подигнемо кредит од 1,4 милијарде евра. Треба да заборавимо ову причу владајућих странака да ће нам неко дати повољан кредит зато што нас воли. То не постоји. Кредити се дају само када је у питању одређени интерес. Има ли Србија могућност да враћа толики кредит, а с друге стране постоји могућност да у сопственој држави искористимо своје енергетске потенцијале и изградимо нове енергетске објекте, и да нам то буде довољно.

Као што сте рекли, с једне стране ми и немамо новац за учешће у изградњи те нуклеарне електране, а с друге стране поставља се питање да ли нам је тако нешто уопште и неопходно. Па, да ли су Србији уопште и потребне нуклеарне електране?
Србији нису потребне нуклеарне електране. Не само због еколошких разлога, већ и зато што је Србија још увек, на жалост, нестабилна држава. Да би се градила нуклеарна електрана наша држава треба да буде политички стабилна и да јасно знамо где се налазе наше границе. Србија има проблем са судбином јужне покрајине, са Косовом и Метохијом, као и са другим деловима државне територије. Таква нестабилност напросто не дозвољава да се на њеној територији гради нуклеарна електрана. Са друге стране, ми имамо довољне количине угља да изградимо два термо-капацитета, али то не чинимо 24 године. А могли би да будемо самодовољни у наредних тридесетак година. Такође, треба да изградимо хидроелектрану Ђердап 3 и да годишње производимо око седам милиона киловат часова електричне енергије, чиме би постали значајан регионални играч. Када све то узмемо у обзир, да ли је онда потребно да идемо у другу државу и да градимо нуклеарне електране, да узмемо велики кредит и да себи обезбедимо електричну енергију за само наредних 15 година, и то под условом да се „Белане“ уопште изграде. Треба да градимо у нашој држави, да подржимо развој машиноградње, грађевинарства, индустрије, да се наши људи запошљавају, јер развој енергетике вуче све то са собом.

Интерес Србије јесте да има Јужни ток, али је исто тако наш интерес да његову деоницу кроз Србију гради српско предузеће Србијагас, а не Југоросгас

Када смо код енергетског сектора, судећи према извештајима дела медија, чињеница је да се полако припрема продаја Електропривреде Србије (ЕПС). Због чега је стратешки интерес да се ЕПС не прода и да остане у власништву Србије?
Генерални проблем у енергетском сектору Србије је тај што није постојала енергетска стратегија, а разлог томе је што се у последњих десет година променило седам министара. Није се знало шта се жели са енергетским сектором, а нарочито са електро-енергетским сектором. Сам ЕПС није имао никакву стратегију ни визију где држава Србија жели да види ЕПС за пет, десет или 20 година. Владајућа коалиција тренутно не продаје ЕПС само зато што тренутно не може за то јавно предузеће да добије то што жели. Србија има велике енергетске потенцијале везане за производњу електричне енергије. Ми се налазимо у центру Балкана и на међи Истока и Запада, и ту нашу позицију треба да искористимо.
Зато је потребно да улажемо у Електропривреду Србије, али не у овакву каква је сада, која доноси 40 одсто губитака. Мора да се зна какав је програм за ЕПС, и да се изврши његово реструктуирање ЕПС, колико год то ружно звучало. Урађена је једна велика студија за ЕПС, која је врло јасно рекла, 50 посто свих проблема у ЕПС-у није цена струје, него системска корупција, неефикасност и непрофитабилност. ЕПС мора да гради објекте, и мора да се тачно види шта ради производња а шта дистрибуција. Није нормално да дистрибутивни губици износе колико и потрошња половине Војводине. Значи, сваке године Србија баци потрошњу половине Војводине кроз губитке настале кроз дистрибутивну мрежу. То не сме да се дешава. Такође, није нормално да се струја не плаћа, али исто тако ни ЕПС не може да излази са само једним захтевом – а то је повећање цене електричне енергије. Цена електричне енергије од 2000. године па до данас порасла је за 650 одсто, а плате грађана мерене у еврима за неких око 50 одсто. Суштина постојања једног енергетског сектора јесте да обезбеди довољну количину електричне енергије својим грађанима, па тек онда да се размишља о причи везаној за лидерство у региону у том сегменту. Мора да се обезбеди довољно електричне енергије, и то по тржишним ценама. Зато је нужно да дође до одређених промена у самом ЕПС-у, како би се направила јасна визија шта ми желимо од енергетског сектора. Мора да постоји програм и да се са његовом реализацијом крене у што краћем року. Двадесет година прича се о изградњи Термоелектране Колубаре Б и новог блока у ТЕНТ-у. Сваки министар говори о томе како ће расписати тендер, како би изабрали стратешког партнера. Ту причу слушамо већ десет година. Оно што је озбиљан проблем јесте то што је прва термоелектрана, коју сам поменула, морала да буде на мрежи још 2007. године. Србија, односно њени грађани, имаће у 2011. години проблем са електричном енергијом, јер је неће бити довољно. Имамо ситуацију да се сада у летњем периоду ЕПС жали да неће имати довољно енергије, јер се користе клима уређаји, а при том садашња потрошња електричне енергије није ни близу оној из зимског периода. Мора да се улаже и гради, а не да се стоји са стране и прича како ће се увозити електрична енергија. Имамо сасвим довољно свих потенцијала за производњу оне количине електричне енергије која је потребна Србији – и хидропотенцијала, и угља. После изградње Хидроелектране Ђердап 3 задовољили би и потребе целог региона. Ми за 24 године у Србији нисмо изградили ниједну термоелектрану, а у истом периоду Немачка је изградила 27 термоелектрана. Једно од највећих богатстава које Србија има јесте управо њен одличан геостратешки положај.

Колико је онда Србија изгубила када је питању енергетски сектор?
Србија је изгубила 1,8 милијарди евра за последње четири године, и то само зато што није изградила два електроенергетска објекта, на конто прихода од продаје електричне енергије. За тај новац могли смо да изградимо још једну велику ТЕ. При том, Србија губи преко 100 милиона евра годишње, јер је у набавку гаса, који је добављала директно од „Гаспрома“, укључила посредника „Југоросгас“, који има ексклузивно право да гасификује југ Србије, да гради гасоводе и гасне топлане. Наши губици биће већи у годинама које долазе, будући да је посао у гасној привреди најуноснији бизнис. Србија губи годишње потрошњу једног Београда, јер није искористила бар 40 одсто потенцијала обновљивих извора енергије. За износ губитака НИС-а, онај што га је направила српска страна 2008. године, могла је бити завршена модернизација Рафинерије Панчево. За износ једногодишње провизије коју узима „Југоросгас“ као посредник у набавци гаса могло је бити завршено подземно складиште гаса. За износ потраживања ЕПС-а, од преко 650 милиона евра, могла је бити завршена ТЕ ТО Колубара Б. Генерално, неке процене кажу да је Србија због неинвестирања у енергетски сектор, и погрешних одлука, изгубила преко 2,5 милијарде евра.

Имајући у виду да из године у годину пропада производња у Србији, да ли је развој енергетског сектора шанса наше државе за побољшањем економске и привредне ситуације?
Једини привредни сектор који може сада да покрене Србију јесте управо енергетика, а данас је она кочница развоја у држави. У Србији имамо милион незапослених, а развој енергетског сектора свакако би умањио ту цифру. Имамо неке мале хидроелектране у Србији за које се користе бетонске цеви великих пречника. Цела наша машиноградња не може да произведе више цеви, него за три мале хидроелектране годишње. То значи да би им требало 300 година да произведу све што је потребно за сва мале хидроелектране. Србија данас има 864 локације за мале хидроелектране, а оне покривају потребе потрошње за један зимски месец за територију Београда.

Да ли верујете да актуелна власт може да спроведе ваљане реформе енергетског сектора?
Актуелна власт је својим нечињењем показала да није заинтересована да било шта уради по том питању. И чињење и нечињење дају одређени резултат. Није нормално да се за десет година не изгради ништа када је у питању развој енергетског сектора. Власт је свесна да Србија нема довољно електричне енергије, и да смо врло близу рестрикцијама. Такође, није нормално да се иде по Европи и преговара, а да се при том не учини ништа за развој свог енергетског сектора. А наш укупан дуг износи готово 70 одсто укупног бруто прихода.

Због чега сте затражили оставку министра енергетике Петра Шкундрића?
Зато што не ради добро свој посао, али и због последњег смедеревског примера. Шкундрић је као министар у року од два сата мењао своју изјаву, и то када су у питању важне ствари. Прво је у десет сати рекао да не сме да се гради рафинерија у Смедереву, јер стоји у енергетском споразуму са Русијом и да је то забрањено, што није тачно. Тада је министар Шкундрић обмануо јавност. После два сата променио је изјаву и рекао да може да се гради рафинерија у Смедереву ако се добију све потребне дозволе. Где је ту стратегија развоја или размишљање Министарства енергетике? Није посао ни министра ни председника државе да воде бизнис, него да створе услове да се тај бизнис води, и да имамо слободно тржиште и отворену привреду. То не значи да може свако да ради шта хоће, већ да постоји одређени државни интерес, као и интереси инвеститора с друге стране. Компромис државе и инвеститора даје неку нову добру инвестицију.

Како реагујете на информације, које се у Србији периодично пласирају у прозападним медијима, да Русија наводно одустаје од изградње Јужног тока и да се мења његова траса?
Те информације пласирају се у моментима када то одговара странкама владајуће коалиције. Појављују се информације да је изградња Јужног тока требала да почне ове године, па се наводно одустало од тога. Имате врло јасно саопштење Гаспрома, где се јасно каже да они никада нису рекли да ће изградња Јужног тока почети 2010. или 2011. године, већ да ће вероватно почети 2012. године, то јест када се уради јасна студија изводљивости. Дакле, цео свет барата јасним информацијама, једино код нас имамо ситуацију да министар у року од два сата мења своје мишљење, а да не говоримо о људима који су испод њега, рецимо директор „Србијагаса“. Онда инвеститори, као и јавност, стичу потпуно другачије мишљење о Србији – да је у нашој држави све могуће, да овде правила и критеријуми нису јасни, или уопште не постоје.

Да ли ће један од приоритета СНС-а, ако дође на власт, бити реформа и развој енергетског сектора?
Ми у СНС сматрамо да до промена мора да дође, и да је то једини начин и да енергетски сектор буде профитабилан и ефикасан. Потпуно смо свесни да енергетски сектор, уз пољопривредни, може да покрене нашу државу, јер је претходних десет година све распродато. Нема производње у Србији, сви се баве трговином, увозом или банкарским пословима. У ситуацији смо да данас у Србији врло тешко подносимо економску кризу. Владина прича да ми излазимо из економске кризе шарена је лажа. Економска криза тек ће се осетити у годинама које долазе. Пре свега циљ нам је изградња енергетског сектора и подизање потенцијала у том сектору. Нема рупе у саксији, све је познато и то само треба да се покрене. Изградњом само једног објекта Термоелектране ТО Колубаре Б од 15 до 18 хиљада људи на директан или индиректан начин биће пословно везано за ту индустрију. То значи да ће хиљаде породица имати одређени приход, који је везан за изградњу ТЕ ТО Колубаре Б. Број запослених повећаћемо и изградњом гасовода, рафинерије у Смедереву, ХЕ Ђердапа 3. То су могућности које постоје.

Уколико се догоди да Владу формирају СНС и ДС, што се све чешће у медијима најављује, да ли мислите да је могуће да се ураде све потребне промене у Србији, а нарочито оне које се тичу развоја енергетског сектора?
Разлике између СНС-а и ДС-а су предубоке. Додатно, ДС се показао у вођењу државе на свим нивоима. Резултат је један милион незапослених, 200 хиљада људи ради, а не прима плату, 400 хиљада зарађује мање од 13 хиљада динара, а 400 хиљада људи зарађује 20 хиљада динара. Индекс перцепције корупције сврстао нас је у зачеље земаља региона. Свако осмо дете живи испод границе сиромаштва. Србија се годишње задужује са 2,3 милијарде долара. Јасно је да ДС не може да спроведе промене. Резултати избора су резултат изборне воље грађана Србије. А ми смо дужни да радимо у интересу свих грађана Србије, а не наших бирача. Од других нас разликује спремност да крупним корацима чинимо промене у свим сферама друштва, а посебно у области енергетике. Енергетика је једини покретач привреде данас.

У Републици Српској, која као и Србија има велики енергетски потенцијал, такође прети криза у енергетском сектору. При том, у складу са Споразумом о специјалним везама Србије и РС, не поштује се део везан за енергетску сарадњу. Како Ви то коментаришете?
Врло добро знате да се не поштује Споразум о специјалним везама Србије и Републике Српске. Чини ми се да је он направљен само на папиру и да практично ништа није учињено свих ових година. ЕПС и ЕП РС су две блиске електропривреде, два блиска сектора, при том имамо заједничку реку Дрину, чији енергетски капацитети нису искоришћени 60 одсто. Са друге стране, Република Српска је била позната као извозник електричне енергије. Имајући у виду ове проблеме које је имала са ЧЕЗ-ом и одустајање партнера, уколико не покрене инвестиције, може да се у наредних неколико година нађе у још озбиљнијој кризи када је у питању производња електричне енергије. Предност РС је што су одређена подзаконска акта урађена пре него што су урађена у Србији. СНС види проблем, стало се са изградњом и инвестицијама у енергетском сектору у РС. Исто као и у Србији, инвеститори се склањају из РС, јер нису постављена јасна правила. Када нема правила, онда се по пријатељским и разним другим основама склапају послови. Потребне су здраве инвестиције. СНС размишља о реализацијама, јер се више нема времена за чекање – мора да се ради.