Њ.Е. изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Сједињеним Америчким Државама г. Марко Ђурић објавио је ауторски текст о нападима на породицу председника Србије Александра Вучића. Текст преносимо у целости:

Зашто не би требало да нам буде свеједно због претварања породице Вучић у легитимну мету черечења и иживљавања у јавности

Пођимо од обориве претпоставке да је све оно што се назива опозицијом и политичком алтернативом садашњој власти у Србији у праву. Рецимо да Вучић заиста не ваља. И то не мало  него темељно – онолико колико они тврде. Рецимо да није земљу из дугогодишње рецесије, дефицита и ивице банкрота довео на прво место по расту у Европи, већ на последње, и да не подиже, већ да годинама руши и обара плате, пензије и БДП а подиже јавни дуг.

Замислимо дакле да је он, а не они био коловођа приватизације која је „скупила“ српску економију за више од милион радних места, ушавши у уџбенике и антологије уз префикс „тајкунска“. До те мере да је и Европска Унија – рођена и утемељена као бастион либералног капитализма формирала листу са више десетина спорних приватизација захтевајући истрагу. И пођимо од тога да је Вучић, а не неко други, у сред бивања окосницом власти која је нанела српској привреди више штете од НАТО бомбардовања, регистровао приватно предузеће које је препродајући секунде  рекламног простора на државном Јавном Сервису у приватни џеп инкасирало званично пријављених и декларисаних 619 милиона евра. Замислимо да док је вршећи власт увећавао  лично богатство, за 12 година власти, дакле за пуна три мандатна периода није изградио нити једну болницу, нити један клинички центар, да није изградио ни један нови ауто-пут и нову пругу. Замислимо да је национална авио компанија спала на 4 авиона уз годишњи минус од 70 милиона евра, да аеродром Београд има не пет већ једва милион путника, и да губитке због размера пљачке бележе чак и предузећа попут паркинг сервиса и државне лутрије, а да се сва та пљачка на терет будућих генерација финансира из распродаје и задуживања.

Претпоставимо да Вучић затим не признаје изборне поразе који долазе као неминовна последица такве  политике, без обзира на сав уложени новац у покушај „шминкања мртваца“, да слаби и компромитује међународну позицију Србије у веома осетљивом тренутку изнова тражећи  страно мешање, ударајући својој земљи жиг недемократске и тоталитарне. Замислимо да истовремено насилно упада у државне институције - носећи каткад вешала, каткад моторну тестеру, и да свакога дана позива на „реваншизам“, „лустрацију“ и покушава да организује уличне физичке обрачуне са противницима. И рецимо да затим од опљачканих и украдених пара, у партнерству са другим лоповима и тајкунима насталим за време његове власти, оснива приватне информативне портале, тв станице, кабловске мреже чији се садржаји до у бесвест реплицирају на друштвеним мрежама стварајући у земљи атмосферу не подела, већ хладног грађанског рата.

И узмимо за тренутак, да ради веће уверљивости за сталну и потпуну сатанизацију и дехуманизацију противника, испирање мозга, наметање заборава и избељивање сопствене прљаве биографије, купује за огроман новац на тржишту најубојитија пера и најскупље плаћене дворске луде. Претпоставимо још и да је Вучић тај који намигује странцима да ће ако га само подрже окренути главу од Косова и Метохије, Републике Српске, Црне Горе, Војводине, прихватити искључиву кривицу и геноцидни карактер нације...

Замислимо да је, тражећи за себе подршку, довео и граничну полицију Косова на Јариње и Брњак, а Међународном суду правде оставио да арбитрира о статусу српске државне територије (први такав случај у историји света) и да га због тога славе и на њега се позивају у Приштини. Рецимо да Вучић за војску није набавио ништа, већ је де факто расформирао смањивши је са 110 на 10 бригада, а да је на мартовско насиље и једнострану независност реаговао саопштењима, склањајући се пригодно из Београда на по неколико дана. Рецимо да Вучић летује у Хрватској по два месеца, да не ради сваки дан, да долази на посао између 12 и 1 и да никада није био у Брусу, Косјерићу, Крупњу, Владичином Хану, и Бабушници јер нису довољно фенси. Кажимо и да га форсирају друштвене мреже и претраживачи, и да када укуцате његово име излазе само позитивне и лепе вести и наслови ма шта урадио, а негативне за његове противнике ма шта они урадили. И рецимо на крају да се Вучић у ствари презива Ђилас, Јеремић, Тадић. Да ли би то и све ово зло чији је само малени део овде побројан, да је дело његово а не њихово, смело под ма каквим околностима бити разлог да се њихови Данило, њихова Милица, Тамара, Андреј, па чак и Вукан нађу у самом епицентру бруталне хајке и оркестриране кампање мржње.

Чија су то деца, браћа, очеви, супруге, мајке у Србији мање, а чија више вредна да живе, буду слободна и мирна и ко ће о томе да одлучује. Могу ли уопште нека бити мирна а нека не бити. Нисмо ли овај ружан филм који нам се потура већ гледали у толико крвавих наставака наше новије историје током 19.и 20. века. Да ли желимо себи још један такав наставак, за своју генерацију и за све оне до којих је нама стало. Све и да је управо целокупно политичко деловање Александра Вучића сопствена антитеза - све супротно од онога што заправо јесте, и да он нема за Србију баш никаквих заслуга, већ да има сву кривицу, да ли бисмо и тада смели да ћутке посматрамо како сина, ћерку, супругу, брата, оца, мајку живе черече и душевно сахрањују, претварајући их у демоне, криминалце и парије. Ово је питање које увелико и значајно надилази судбину само једне породице, ма које презиме носила. О нама се ради овде, а не само о Вучићима.

Прихватање канибализма над породицама политичких противника и увођење линча деце и нејачи у мејнстрим политичког деловања јесте не мање него пресуда будућности Србије. Јесмо ли полазећи ни из чега и са ледине, у крви, страдању и муци генерација наших предака и савременика, две стотине година градили државу, зато да би смо гледали како је пред нашим очима без икаквих скрупула разграђују, бацајући у блато и разграђујући успут и целокупну духовну и вредносну вертикалу на којој смо поникли. Наравно да нисмо. „Није вино пошто прије бјеше, није свијет оно што мишљасте!“ Не пада нам на памет. Дуга борба јесте пред нама. Обични, пристојни, нормални људи, за њих нишчи духом, све ћемо им снове срушити. Нека се не изненаде када у априлу следеће године уз сву логистику, машинерију, лажи и силу поново виде да у Србији живе милиони Вучића.

Извор: Информер